Naša književnost

мрзео ма аирћи

“

уровм,

у

мат ДИ ПИНИАИ “пед

“

гени:

|

ка сениори ари

па ритма мај веће вест 4 ла

одупру злу, слепе оруђе У рукама више силе. А „то је живот сваког града, сваког људског бића од колевке до гроба“, рекао је један а МЕШИКИ критичар за Вајдлерову драму. 5 зе ; о

Ни драматичарска техника „Нашег града“ не може да се примџ_ као нпокушај разбијања позоришних шаблона. Она својом бизарношћу може, евентуално, да изненади, али ништа не доприноси тражењима новог С ИО израза, јер је све у њој, у тој техници, лишено логике.

Вајдлеров_ хитац "у срце конвенционалног театра није погодио циља. Ако позориште треба да делује на људе (а Вајдлер се тог дејства не одриче, како се види из оног што идејно даје публици), онда ће оно пре деловати чак И оптерећено конвенционалностима које га везују за обичан живот, него овако, ослобођено тих конвенционалности али и лишено сваке животне убедљиво“ сти. Вајдлер, вероватно, још и може тренутно да забави публику која се „за-

итила“ реалистичког театра, али да је он трајно неће везати. за себе сведочи и то што и америчка драма и амерички. филм ових последњих година све више траже нове путове у правцу животне убедљивости свог израза — иу томе постижу знатне уметничке успехе — док вајлдеровске позоришне концепције

из „Нашег града“ остају усамљен покушај да се бизарношћу облика освежи театарски живот. =

- МБ: