Naša književnost

а

ПАРУ

Б

622 %. : | 2 Књижевност

устројства. Ако би радња балета откривала ма коју од поменутих мрачних нрта заосталости, неразвијености погледа средњовековног човека — а она би то не само могла чинити из јасне перспективе савремених погледа људњ на ту такву аутентичну историску ситуацију људске свести на датом ступњу њеног развитка, него би управо то и морала чинити, баш као што је и Гете лик средњовековног алхемичара Фауста осветљавао из пуне перспективе свог, гетеовског доба — ништа не бисмо имали да замеримо путорима „Баладе о средњовековној љубави“. Насупрот томе, била би оправдана „замерка руководиоцима балета Народног позоришта да су једну јасну, уметнички истиниту, правилно протумачену друштвено-психолошку појаву одређене културне епохе осакатили изостављањем завршне слике која дату тематику само употпуњује и доводи до логичких конзеквенца свега што је током претходне радње приказано.

Међутим, ствар не стоји тако. Драматуршки заплет балетске радње цену овом. У земљу је упао непријатељ. (Локализација радње је изостала.) Кнез __ феудални сениор — опрашта се од своје младе кнегиње и одлази на војну. Дуго усамљена, млада кнегиња налази разоноде у безазленим играма са својим пажем. Но паж је заљубљен у њу и то, у Једном тренутку, делује на њену женственост. Дела нема — само је помисао „грешна“. Наступа кајање, разговор са сопственом савешћу (у балету дато постављањем игре-дуета са инкарнираним сопственим дублом). Не слутећи ништа, кнез шаље са ратишта нежно писмо љубави. Гласник-доносилац затиче пажа у изливима нежности над кнегињом, која се у мукама гриже савести онесвестила, и убија га. Тражећи утехе у молитви, кнегиња прима мужевљево писмо, које јој заиста и доноси мира. На бојишту, међутим, кнез пада. Кнегиња је то и слутила, кренула и сема за војском, стигла на бојиште и нашла мужа — мртвог. Пресвиснувши од бола, она се руши крај његова мртва трупа. : ~

Шта је у тако приказаној љубави средњовековно

У доба цветања провансалске љубавне трубадурске лирике, па и нешто доцније у поезији немачких минезенгера, галантне љубавне ситуације ритера са изабраним дамама све су друго биле пре него проблем верности у браку. Још мање је могуће приписати средњовековној жени својство високог моралног самокритицизма у _ питањима брачних односа. Не само да је немогуће него је управо смешно гледати у овом балету жену, супругу феудалца; савременицу поретка пуне владавине мушкарца над женом као објектом материјалне својине, како се.врти у психолошким кризама какве су се једино могле јавити у периоду буржоаске релативно веће слободе жене у браку (чиме је и део моралне одговорности донста пребачен на саму њу). Ауторима балета очевидно је јаснија (коначно, она им је и ближа) проблематика Ибзенових јунакиња у којима се одражава, у разним видовима еманципације личности, псиХолошка црта релативно слободније, самосталније грађанске жене, него што су били у стању да се уживе у проблем душевног устројства супруге феудалног кнеза, у времену у којем је једна од бруталних мера обезбеђења брачне „верности“ био и челични „појас невиности“. У „Пореклу породице“, Енгелс, говорећи о „првом историски наступелом облику полне љубави као страсти“ каже да „тај први њен облик, ритерска љубав средњег века, нипошто није била брач-

_ва љубав. Напротив. У свом класичном виду, код Провансалаца, она пуних

једара плови ка браколомству, а њени песници га славе.“ И авантуристички, | куртоћзни роман Кретиен де Троа, и труверска лирика Бертрана де борна, Бер-