Naša književnost

авбрд

у поларна удана жаба

деле ад

моја

пођииеоважаноћ

Њ % .

а

ови

идеализације, и у серкастичном реализму фаблио-а, и непоштедном изругава5 .

„Тристан и Изолда“ Готфрида од Штрасбурга велики су песнички одрази доба

· традиционалног немачког филистерства, сведочи баш својим тенденцијама за

· Софокла, у чијој „Антигони“ отсијавају, још увек, далеки одблесци митоло-

Музички преглед 5 о. 5 И 623

и .

А“ > = -

нара де Вентадура, Жофроа Ридела и других стихотвораца и певача о: витешким крлинама средњовековног љубавника, одражавају, нако у идеализованим поетским сликама, исти социјални проблем времена који се огледа, као наличје те

њу фарса над тим класно условљеним ритерским идеализацијама. Нешто доцниза епизода о Франчески да Римини из У певања Дантеова „Пакла“", као и

баш тиме што су смело захватили у једну од многих противречности душевног а живота средњовековног човека, у непомирљиву супротност феудалистичког

друштвеног морала у области полног питања са продукционим, имовинским 5 односима, у којима је један од предмета власништва „господара била и жена. 54

Најзад, и сама минезенгерска поезија, нако се ВИДНИМ цртама веома старог и

претварањем љубавне глорификације жене у поетску апологију брачне љубави, о специфично средњовековној форми кризе брачног морала феудалног друштва. Хартман фон Ауе, Валтер фон дер Фогелвајде и Волфрам фон Ешенбах р се својим „Парсифалом“ признавали су постојање те кризе растварањем пол-. ћ ног проблема на проблем „искушења“ и проблем „чистоте“, а једна наша балетска драма од пре свега десетак година облачи у костим тог минезенгерског века жену са типичним цртама брачне психологије.Х]Х века под културно неодговорним називом „Баладе о једној средњовековној љубави“!

Нити је, дакле, тај балет савремена балада, балада савремених погледа о средњовековној љубави, нити средњовековна балада о тада савременој љубави, него је та балетска балада типично грађанско, постибзеновско, деветнаестовековно психологизирање и морализирање о проблему брачне љубави, оденуте насилно и усиљено у средњовековни костим и убачене из разлога сценско-формалистичког укуса аутора у средњовековни декор.

Може ли се, према оваквом датом критичком тумачењу смисла ове балетске радње, изостављање једне слике сматрати оштећењем концепције г Наша социјалистичка култура, коју упорно изграђујемо, не обилази и не занемарује алегоричке слике фантазије оних развојних стадиума европске културе који су изгубили сваку животну актуелност, иако су дали уметничких примерака у којима је, и посредством тих слика фантазије, одражен неки део објективне истинитости човека, који је и сам део животне стварности. Ми са дубоким по: штовањем прослављамо великог и религиозног Баха, због оног што је и у тој његовој религиозности, као форми мишљења и алегорично-симболичког претстављања извесних животних начела, трајно, људско, Ми дајемо у позоришту

шког стадиума културе, још старијег но што је средњовековни, хришћански.

Ми смо недавно издали обновљене преводе оба Хомерова епоса, јер је уопштавајућа снага наивних митолошких претстава света у њима, њихов дубоки

идејни смисао. и садржај, не само слика једне „јаке“ епохе, како каже Луна- 2 чарски, слика епохе која је по тој својој јакости блиска и сродна нашој соп-

ственој, него је уопштавајућа снага тих слика и верни одраз вечите људске. тежње за срећом, правдом, слободом, дакле оних категорија вредности које

некако не показују знаке застаревања, Е па на све то имали бисмо још само да

додамо да низ конкретних плесних слика балета о којем је реч нема те уопшта.

вајуће снаге, да те слике остају конкретне и појединачне и да врло мало распо-

а, - »