Naša književnost

- 118 | 7 о Књижевност

превод „Кнеза Иве од Семберије“ и он ће по сво ј прилици бити тамо

приказан А у Москви са чине пробе из Илићева „Саула“.“

Она критика која није била сагласна са радом управе Брани--

слава Нушића чинила је приговор да овим гостовањима из ино-

странства нису показане најбоље глумачке снаге. Обазриво, да нг повреди гостоприметво, та критика је налазила да кнез Јужин Сом- | батов није имао поезије у глуми, замерала је да се није појавио ни у једном једином руском комаду (гостовао је у улогама "Руј Блаза, Отела, Ричарда Ш-ћег, Кина, Уријела Акосте). Кнезу Јужињу Сомбатову учињен је свечан испраћај из Москве: „У врху стола, на челу, налазио се архимандрит Арсеније, а с десне стране кнез Сомбатов, с леве игуман Митрофан...“ -

У 1901 водио се жесток полемички сукоб по питањима позори-= шта између Бранислава Нушића. и Драгомира Јанковића. Драгомир Јанковић је сада био у опсзицији и упућивао крупне приговоре раљу Нушићеве управе. Његови приговори састојали су се у овоме: Позоришту не иде добро. Узрок овоме је на првом месту лош релертоар. „Судећи по њему овакав какав је, излазило. би:

а) да српску драмску књижевност ваља оставити путничким позоришним дружинама: 5 5 _ 6)у преводима страних драма ваља пустити руковођење укусу свакојаких познатих и непознатих преводиоца, ослања јући се не

само на њихово појимање књижевних потреба позоришта езго и на

њихово знање и српског и страног језика.“ Јанковић је тврдио да се у,Народном позоришту најбоље дају

„оперете и без оперетске трупе, да на репертоару има до двадесет

мађарских дела, да се још одржава ју преводи са превода (Сардусв» „Отаџбина“ преведена је с чешког, а маса других француских комада с немачког; Шекспир је такође, с ретким изузетком, преведен

с немачког). Јанковић пледира да се да је што више класика, и да се

посвети велика пажња преводу, да се избаце сви рђави преводи оних комада који вреде. Он се оштро противи курсу који је узело позориште под Нушићевом управом, курсу који је ишао за финансиским Ооздрављењем по сваку цену. Јанковић је уз то оштро критиковао и примитивну организацију позоришта, — да нема сценаристу, машинисту, декоратера, врховног гардеробера, свога кројача итд. Богдан Поповић такође не даје поверење Нушићевој управи: „Садешња управа међутим није дорасла том позиву... Она је састављена од одличних људи, признатих књижевника, ти људи вероватно пуних добре воље, али некомпетентних за она | једини, или бар наважнији посао који има данас да се уради у позоришту, а то је: подизање нивоа глумачке вештине“.

Са Нушићем ушли су писци који су се редовно саста јали у кафани „Дарданели“ у управу позоришта. У књижевно-уметничком

_ одбору су Стеван Сремац и Јанко Веселиновић, а из њега је иступио

Богдан Поповић. Нушићева управа је имала ближе, интимније везе за глумачким ансамблом, директнији, приснији контакт са писцима,

!