Naša književnost

Позоришта у Србији | 119

тежила више савременом репертоару него делима прошлости. Очигледно је да су Јанковићева и Нушићева група на позоришном терену биле у непомирљивом сукобу, дасу у том сукобу играли улогу и лични и политички моменти, али такође и крупне разлике у принципијелном схватању културно-националног развитка Србије. Овим. „сукобима заустављени су за извесно време драматуршки реформаторски планови Драгомира Јанковића. Нушићева управа се заложила да учини креативнијом и животнијом везу позоришта са својом савременошћу, да ту везу ослободи од терета схоластике, акаде "мизма и историцизма које је ранија управа наметала позоришном животу, док је с друге странебоемском небригом продужила живот лошим традицијама позоришта (задржала стихијност и примитивизам у раду) и одложила настојања раније управе да организује рад позоришта по принципима који би га уздигли на виши културни ступањ (по питањима планирања и културног уздизања репертоара, уметничког руковођења, уметничког образовања кадра, пречишћа вања превода, озбиљније и солидније бриге о превођењу итд.). Нушић и Јанко Веселиновић са својим сиромашним, оскудним књижевним образовањем нису могли у руковођењу позориштем одговорити

већим културним захтевима. Милован Глишић је руководио позори-

штем више од једне деценије, а није видео ниједно позориште изван

Београда. (Матош, тугујући за друштвом београдских књижевника

изазива и слику Милована Глишића: „Ево... драматурга Глишића“ 'у шубари а ла Тарас Шевченко, књижевника чији би пут био описао

већ покојни Намћег де Малобте, да аутор дивне Прве бразде није

прије двије године први пут путовао на „а јалибану“ „онамо'намо“

— све до Руме, града бијелопа, са својим чича Илијом“...). А до-

лазили су међутим нови људи који су се школовали на страни, по-

сећивали позоришта на страни, и постављали нове захтеве позо-

ришту.

Јован Скерлић је, препоручујући омладини да се у што већем броју школује на страни, пре света у Француској и Швајцарској, на- | писао у омладинском листу „Покрет“ 1902 године ове редове: „Четири века робовања под једном фаталистичком и варварском расом нису прошла без икаква трага на нама. Ориентализам је, као отров, ушао у нашу крв. Ми патимо од нерешљивости, од слабе воље, ми смо без енергије и иницијативе, ми смо неспособни за дуге и напорне радове, и око нас и у нама је онај крмељиви, дремљиви, одвратни Исток. Код нас има пуно људи који декламују противу „трулога Запада“ и који са усхићењем говоре о некој „српској“ и „словенској култури“. Они су од „трулога Запада“ примили и одело, и навике, и "установе, и апетите, али не оно што Запад чини тако великим, у чему је он доиста велики учитељ: осећање личнога достојанства, слободу, иницијативу, онај ведри, предузимљиви, трезвени дух ко ји је створио сву цивилизацију. има је Запад светао и за угледање када нам оданде доносе чисто српске културне установе као што је пена, милитаризам, сенат и коцкарнице, а „труо“ је чим осете у на-