Naša književnost

| | | |

124 | па : · ћ = Књижевност

лико интимних односа да је управо сасвим природно што сам се ја

њему обратио-и поверио да вам написао једну шаљиву игру, и њему оставио да организује форум пред којим би ствар прочитао. И Во ји-

слав је нашао да би тај форум најбоље био састављен из Милутина

Илића, Владимира Јовановића, који је тада важио као признати сатиричар, и Косте Арсенијевића, типографа, социјалистичког песника. Било је то с јесени 1883 године, када сам пред означенима, и у присуству Војислављевом (Драгутин није био у Београду), читао Народног посланика једно после подне у дубини Илићеве баште, под великим орахом. — И Милутин и Влада су ме охрабрили, а соција- | листа погта Арсенијевић чак је био и одушевљен.“ Пут ове комеди је до позорнице је познат, но понављам њену историју највише због тога да прикажем колико је била интензивна брига писаца за развитак националне драмске литературе у овом позоришном периоду. Рецензенти у позоришту писци Милован Глишић и Лаза К. Лазаревић дали су повољан суд о овом првом позоришном комаду Нушића. Лаза Лазаревић је и обратио пажњу управи позоришта „да са пуно обзира прихвати младога писца који обећава будућега комедиографа“. - У . – Несумњиво је да је покрет Светозара Марковића имао значајног дејства на Нушићево стварање његовог првог дела у драмској литератури. То се види и у сатиричној садржини овог дела, у његовој друштвеној критици, у његовом историјату, политичком опозиционом ставу Нушића у време кад је ово дело стварао, изјави Милорада Шапчанина у којој је оправдавао неизношење „Народног пбеланика“ на позорницу. Покрет Светозара Марковића популарисао је Гогоља у српској књижевности, прихватио његовог .„Ревизора“ као моћно политичко оружје против реакционарне власти. Нушић при стварању првог свог драмског дела импресиониран је сатиричком снагом, дубоким реализмом ове Гогољеве комедије. После Глишићеве „Подвале“, која је делимично захватила маловарошки и сеоски живот Србије, дошло је дело „Народни посланик“ које је, жешће у сатири, смелије у друштвеној критици, имало да са позорнице и политички погађа реакционарни режим, и то у живац. А Нушићу је било тек деветнаест година када је писао „Народног посланика“. Док је „Народни посланик“ пролазио кроз „пургаторијуме“ и чекао у фијоци Милорада Шапчанина, догодило се хапшење Нушића. Нушић је написао у затвору „Протекцију“ која се приказала на позорници 1889, раније него „Народни посланик“ који је приказан тек 1896. После пожаревачког затвора, Нушић је неколико година из: ван земље, у консуларној служби, отстрањен од политичког и друштвеног живота Србије. (Послат у иностранство на неку врсту тактички изведене епитимије, заједно са Војиславом Илићем.) Када се после ове паузе вратио у Београд трилагодио се фузионашкој политици радикалне странке (њеном политичком савезу са напредњачком странком), везао се за групе које су давале политичку подршку режиму Александра Обреновића. Плод таквих веза !е његова