Naša književnost

"како „напредовао“.

Позоришта у Србији - = 125 |

комедија „Прва парница“ (1897) која по свему судећи није нашила на успех ни код критике ни у публици. Матош је у допису „Нади“ приказао њену тенденцију као назадну, констатовао да је Нушић у овој комедији дао уопштену осуду штампе и закључио: ,, „Прва парвица“ није успјела ни по замисли ни по немодерно ] тенденцији. Ауктор „Протекције“ и „Мареднот | посланика“ није у 11 комедији ниС СЕ

Народно позориште је расписало конкурс 1899 године за национално драмско дело. Резултат конкурса је гласио: „За награду коју је Управа Народног позоришта у Београду расписала 9 марта прошле године конкурисало је тринаест дела. По прегледу тих дела Управа је нашла да ни једно не може бити награђено. Осталих дванаест немају тражене књижевне вредности, а драма „Тако је морало бити, и ако у том погледу заслужује награду, није награђена једино зато, што не даје једну целу вечерњу представу од два и по до три сахата, као што је у стечају нарочито условљено. Но и за

лирску драму „ЈБиљан и Оморика“ и комедију „Обичан човек“ Управа је нашла да због релативно добре обраде могу бити представ- |

љене, па је зато и одлучила да понуди писцима ових дела, као и писцу драме „Тако је морало бити“ да им се та дела представљају под обичним условима за оригинале“. Као:што смо касније утврдили, сва ова три комада написао је Бранислав Нушић“ (из Нушићевог предговора драме „Тако је морало бити“). Драма „Тако је морало бити“ писана је под јаким утицајем буржоаске мелодраме са тешденцијом за ефектном театралношћу и сузном патетиком у испаштању трагичне кривице жене због повреде светиње брачне дужности. Мако је ова драма нашла велику подршку у извесним редовима грађанске интелигенције код које се јављала и тенденција да Нушића одвоји од комедиографског рада и упути путем драме, није

могла због књишкости, претеране театралности и свог конзерва-

тивног расправљања брачних односа, одржати се дуже на репертоару.

Колико је била велика подршка Нушићевој-драми „Тако је морало бити“ код грађанске интелигенције и како је она покушавала да скрене Нушића с комедиографског пута, сведочи овај цитат из критике Богдана Поповића Нушићевог „ЈЂиљана и Оморике“ у „Новој Искри“ од 1900 године: „Нико више од мене не жели г. Нушићу доброта успеха у драмској књижевности. Међу нашим новијим драм-

ским писцима, он је поготову једини код којега пажљивији и не“

строг посматрач налази драмеког инстинкта и, овда онда, понеште посматрачкот дара. Ове особине можда нису сасвим искључене ни из „Подвале“ г. Глишића, ни нарочито из „иде“ г. Веселиновића, али то није сигурно, није потврђено; и свакојако, те су бсобине очиглед-_ није у „Кнезу од Семберије“, у „Тако је морало бити“, и у понеким призорима и на понеким личностима из шала г. Нушића. Г. Нушић је дакле понајпре онај у кога ми полажемо своје наде кад на за сада празном обзорју ишчекујемо појаву драматичара о коме би се могло рећи да поред тога што пише драме има још и драмског дара.

2 Књихевност Е :