Naša književnost
130 : а 5 Књижевност
= Е па О = претставе у хотелу „Булевар, док су се појединци, међу њима и Илија Станојевић, прикључили путујућим позоришним дружинама. Штрајк је кратко трајао и глумци су се вратили у своју матицу, али је ансамбл био оптерећен великим бројем чланова, јер су “се ангажовали нови чланови да замене штрајкаче. -
О квалитету и особинама глуме, као и о протагонистима глуме у овоме периоду, поменућемо за сада само импресију А: Г. Матоша, који је дао занимљива запажања, убедљива кад се у његове импресије није умешала нека претерана беневоленција или нетрпељивост према појединцима личне природе или кад његово оцењивање није било подложно брзим, непровереним утисцима. Он у допису 1896 сарајевској „Нади“ овако илуструје београдску глуму: „Многи су овде тог мишљења, да је код нас комедија боље заступљена од обичне грађанске драме или трагедије. Тако је Госп. Илија Станојевић, _ познат овде под именом Чича Илија, створио од већине улога своје _ типове. Он је у осталом и као приповедач показао велик таленат 32 дубоку карактеристику и хумор... И као глумац је Чича хумориста, а типови су му доброћудно-смијешни. Као глумац сатиричар приказује он само притворицу — али недостижно. На њега се као хумориста далеко наслања ветеран нашег позоришта госи. Рајковић...“
„Госп. Сава Тодоровић је глумац сатиричар, он имитира и карикира. Чича нам Илија даје типове, а Тодоровић ниансира. Како он и најситнију улогу савјесно обрађује, уздигао се до онога, што је стари Рајковић у озбиљним комадима, до најбољега комичара епизодисте. И Чича Илија и Тодоровић дотераше свог Цинцарина до савршенства и у тим се улогама види њихова дијаметрална разлика. Чича је Цинцарин створ глуп, али доброћудан, а Тодоровићев је пакостан, набусит, тврдица. Чича је више субјективан, а Сава објективан. Чича је више песник а Сава више прозаик. Ови они, који пи у глуми поштују неки веризам, поштују У Тодоровићу, томе модерном нидерландискоме, мирноме и објективноме посматрачу, снажан, али на жалост слабо признат таленат.“
„Ко цијени глумачки дар по опсежности његовој, тога ће одушевити госп. Миљковић, службени наш Филаас Фог! Ко се од српа насмијао ђенералу Адаму (Богат ма јдан), или капетану Матијеу (Покојни Тунопев), не може да га препозна у нервозном и патетичном Руј Блаву..
___ Матош је био сигурнији у оценама и карактеристикама глуме када је била у питању комедија нето драма. Донекле му је успела карактеризација (ма да јако недовољна) драмског глумца М. Гавриловића: „Нарочито је госп. М. Гавриловић улуешг ег дапау раг ехсе епсе. Његово је кретање отмјено и сигурно, руке му нијесу никада сувишне, а мимика му је вазда карактеристична. Од свих наших глумаца, има он понајвише оно, чиме нас толике усхићује наша субрета госпођа Тодосићка, оно што се зове шик. Тако нас је гост. Гавриловић у „„Женском пријатељу“ и опет онако крупан, еластидан. и дистингиран подсјетио на каквог аристократског бечког офи-