Naša književnost

Позоришта у Србији · Е | | 131

шира, који се у недељу бацио у цивил, да би се лакше па бање | и разонодио...“ Матош се веома пре варио у оцењивању глумачких И Љубе Станојевића, касније је хтео да своју оцену про-

ени, али је тим поводом дошло како изгледа и до физичког обра-

чуна, јер је Матош помињао „мускуле“ атлетски развијеног Љубе "Станојевића. Док је Станојевића. у првобитној оцени преценио, до_ тле је Богобоја Руцовића према првој импресији потценио. („Драма · није пантомима, а госп. Руцовићу остаје само гестикулација и не-

што мимике“.)—

Матош је у свом допису од 1894 констатовао да београдско позориште нема првог љубавника и да се у њему осећа празнина у женском персоналу, Матош није довољно уочио квалитете талента Веле Нигринове која је носила главне улоге у великим класичним драмама и салонским комадима. А на позорницу је у то време ступила и веома обдарена кћи глумца Веље Миљковића, Софија Цоца Ђорђевић. За њу је Матош 1897 написао: „Госпођица ће их Миљковићева (кћи јубиларова) замијенити, а управи се може само на томе ангажирању честитати. То је још наивка: у појави и игри те даровите шипарице има још праве поезије...“ Софија Цоца Ђорђевић је имала тада 17 година.

Веља Миљковић је наследио Тошу Јовановића у овом периоду.

Он је као и његов претходник играо разноврсне улоте иу драми и ·-

у комедији. Из критике које су пратиле његову игру може се разазнати да његов таленат није био оног ранга и оних димензија као таленат Тоше Јовановића, али да се у његовој глуми тежило ослобођењу од шаблона и театралности, да није у глуми ишао за копирањем већ створених креација, да се у његовој глуми појављивао нови стил игре који ће се учврстити у периоду између 1903 и 1914. Играо је велики драмски репертоар (најпознатија му је креација била краља Лира), а такође и салонске и нациомалне комедије (играо је са успехом Нешу Зеленбаћа у „Подвали). И он је певао у оперети. Гавриловић, Руцовић, Нигренова, Тодосићка, Џерса Павловић, 1Оказаће свој високи глумачки домет после 19083.

· У овом периоду почела је да се опртава и фивиономија великог, даровитог глумца Добрице Милутиновића. Драгомир Јанковић прорицао је Добрици Милутиновићу славну будућност (преварио се у сличном прорицању у случају глумца Боже Димитријевића). Јанковић је веровао да ће Милутиновић бити ванредан Ромео. „Г. Милутиновић је Ромео. Сласт ће га бити слушати, онако лепог, ведрог младића, нежног а ипак крепког, са белим пером за шеширом и витким мачем о бедру, под балконом, како тепа Јулији. А г. Милутиновић умеће тепати, умеће говорити оним гласом који се 6 И упија као мед, јер нам га је, малчице без потребе, показао кад | Дон Карлос молио свога оца да га пусти у Фландрију!“ Јанковић Е већ тада (,„Орпски књижевни гласник“ , 1902) запажао својства глуме Добрице Милутиновића и новину коју је она доносила. „Осим овог што му је од Бога, млади Милутиновић ради сасвим озбиљно свој