Naša književnost

232 - А Књижевност

посао. Мене је његово играње у „Максиму Црнојевићу“ изненадило. Тај дојучерашњи почетник успео је врло, врло често дати логике оном што Максим говори, а то није лако. Шта више, он је очевидно мислио а према томе ударио у Хамлетову жицу коју је Лаза Костић мислио да може назрети у водвиљској авантури свога јунака. У пркос новог и веома интересантног тумачења г Милутиновића... –

Лични и друштвени живот глумаца утапао се у кафанску 6оемију. Владало је предубеђење да је таленат у глуми „богомдан , да. глумац не мора ништа учити, да напротив учење одузима глуми снагу елементарностиђ природних ·рудиментарних особина, својства индивидуалности. Такође да се студијама таленат удаљује од на-. пионалних извора. Ово предубеђење гајила је средина писаца 8 уметника, редовних посетилаца боемске кафане „Дарданели, средина која је сматрала себе као најдоследнијег чувара народних традиција и народне индивидуалности, и која се опирала сваком утицају са стране, поготово ако је долазиб са Запада. Борба вођена на крају деветнаестог века за реорганизацију позоришта, за његово уздизање на виши културни ступањ захватила је и глуму. Оштро је осуђена њена боемска запуштеност. У „Новој Искри“ од 1900 године писац чланка „Наше позориште“ жали се на неуредност живота глумаца: „На жалост ми у своме“ друштву још не видимо таквих, и ко зна, колико ће нам још требати, па да на нашој позорници видимо истински одушевљена вештака који вештини читав свој живот посвећује, вештака не само на даскама позоришним, но онога који остаје вештаком ван позоришта, и у друштву и код сво је куће. Јер одиста, ништа смешније и у исто време жалосније, од каквог глумца, који најчешће интерпретира улоге трагичних јунака и уогште карактере, а којег скоро свакодневно налазите у баналном друштву баналних пријатеља, где своди сву духовитост и сав таленат свој у, рецимо, вицеве дарданелске... Јер што данас наше позсриште рамље и само животари, на првом месту криво је наше глумачко особље, чији је нерад и индиферентност према вештини драмској тако јак, да тек што није угасио и онај мали пламичак одушовљења, које се по каткад јави и на нашој позорници... ИМ тако од те школе над школама, од тога храма, са чијих би троножаца требало да се диже непрекидан пламен одушевљења за све оне одблеске душе човекове, који су моделирали светску историју, ми смо Србијанци створили малте не какву обичну коменди ју . Писац тога чланка устаје против патетичне емфазе, театралности и кловнерије у глуми. ЛЕ | -

Позоришна критика је у овом периоду била углавном прилично страсна и великим делом пристрасна. Учествовала је у сукобу који је вођен између књижевне и глумачке боеме окупљене у „Дарданелима“ и групе која је поставила себи задатак да оријентише општи смер културе Србије према Западу. У једном делу штампе полемика око позоришта добијала је и памфлетски стил. Омаловажава јући напади на игру појединих глумаца долавили су и као последица кафан-