Naša književnost

Ћутање мора 5 . 145

них врхова; напротив, чини вам се да силази према кобној долини зла, да упада у одвратан мрак уклетих и страшних шума!.. О, Господе! Реци ми где је мој пути шта је моја дужност

Он рече, он скоро узвикну:

— То је Борба — Велика Битка између Привременог И 1. ховног! Е

Гледао је тужно и | порно према анђелу од извајаног дрвета,

који је стајао изнад прозора, усхићен и насмејан, и озарен васељен-

ским миром. Изненада, прте његова лица као да се отпустише, тело му олабави. Глава му неосетно клону према тлу. Он је усправи: |

= Што се мене тиче, ја сам искористио своје право, — рече он' смирено. — Захтевао сам да ме упуте у једну од дивизија које се боре на фронту. Они су највад изишли у сусрет мојој молби: Сутра могу већ да кренем на пут.

Учини ми се да тада приметих лепршаву сенку једног осмеха на његовим уснама. Он додаде:

= У пакао.

Он'пружи руку према Истоку — према тим неизмерним равнипама, где ће се жита убудуће гнојити људским лешевима.

Боја лица моје синовице задавала ми је бол. Било је бледо као месечина. Усне, сличне ивицама млечно-модрих ваза, биле су јој растворене и потсећале су на напућеност маски грчког трагичног позоришта. На месту где се чело граничи са косом приметих не да јо] избијају, него да јој врцају — да, да Јој врцају — грашке крупнога зноја.

Не знам да ли је Вернер фон БОренак то уочио, Његове зенице и зенице девојке изгледаху једне са другим спојене, као што је, у матици реке, барка везана за алку на обали, неким невидљивим, али тако затегнутим, тако крутим концем, да се човек не би смео усудити да превуче прстом између њихових очију, из страха. да га не уздрма и не прекине. Ебренак се био ухватио једном руком за кваку, другом се држао за рам ба вратима. Не окрећући поглед с једне утврђене тачке, он повуче полако врата к себи. А тН рече, гласом који је био чудно безивразан:

— Желим вам лаку ноћ.

Очекивао сам да ће затворити врата и отићи. Али не. Гледао је и даље у моју синовицу. Гледао Ју је, не испуштајући је из очију.“ Најзад, скоро шапатом, рече:

= Збогом.

Но ни тада, он се не крену. Остао је и даље тамо где је био, не-. помичан и нем. Међу непокретним и затегнутим цртама његова лица,

„

очи су му, привезане за очи — сувише отворене, сувише плаве моје синовице, биле још непокретљивије и још напрегнутије. То је трајало, трајало — колико» — То је трајало ове донде док, нај-

зад, усне у девојке не заиграше. КО очи заблисташе. Ја чух њезин одговор: