Naša književnost

144 - Књижевност о + : 1

Мисле само на то! Неколицини, који "су малобројни, ми ласкамо и

успављујемо их. Ха, ха! | биће лако!“ Смејао се и лице му је по-

стајало ружичасто: „Ми купујемо њихову душу за тањир сочива!“

Вернер се заустави, да удахне. -

— Ја сам му рекао: „Јесте ли добро схватили то што радитег Јесте ли схватили шта то значиз“ Он ми је одговорио: „Не Замишљаш ли ваљда да нас то плаши» Це Са нашом врстом бистрина, пријатељу!“ Ја сам му на то рекао: „Ви ћете, значи, запечатити ову Гробницу» Заувекр“ Он је одговорио: „Ми се боримо на живот и смрт. За победу је довољна Сила, али за господарење, она је немоћна, Ми врло добро знамо да што се господарења тиче, војска не значи ништа.“ — „Та зар по цену Духаг“ — узвикнух. — „Не по ту ценуј“ — „Дух не умире никад“ — рече он. — „Он је прошао кроз све ово и раније. (Он се поново рађа из свога пепела Ми морамо изграђивати, и то за хиљаду година, али прво треба срушити.“ Гледао сам га. Гледао сам га до у дно његових бистрих очију. Био је искрен, Да. И то је баш оно што је најгоре.

сгове се очи отворише широм, као пред призором неког ужасног убиства: Ц А · = Они ће урадити оно што тврде! — узвикну он, као да је мислио да му нећемо веровати. — Систематски и истрајно! Познајем ја те демоне: њих ништа не може зауставити! Е

Он заврте главом, као пас кога боли уво. Затим прошапута не· што неразговетно између стиснутих зуба, нешто као жално и плахо„Вито „Ох“ превареног љубавника. | -

За све то време он се није био помакао с места. Ста јао је још увек непокретан, крут и усправан између рагастова, руку отромбољених као да су му шаке биле од олова, и блед 'али не као восак, већ као гипс извесних оронулих зидова: сив, са бели мрљама, "са мрљама бељим од шалитре. Најзад, он се Наже сасвим овлашно. Подиже руку и испружи је, с дланом на ниже и прстима мало повијеНим, према мојој синовици, према мени. Потом је повуче, замлатара мало њом, и црте његова лица добише израз неке бесне енертије. Његове усне, отворивши се напола, задрхташе и ја помислих да је хтео да нас харангира: помислих, — да, заиста помислих да је хтео да нас харангира на побуну, Али ниједна реч на пређе преко његових усана. Он их затвори поново и са њима. још једном, и своје очи. Потом се усправи и подиже обе руке. Кад их је довео на висичу лица, он направи неколико неразумљивих покрета, који су личили на извесне фигуре из верских игара са Јаве. Затим се ухвати за слепоОчнице и за чело, трљајући очне капке испруженим малићима.

= Рекли су ми: То је и наше право и наша дужност Наша дужност! Благо ономе који успе да нађе свој пути своју дужност тако просто и са таквом извесношћу!

Руке му поново падоше низ тело. · |

= На раскрсници вам кажу: „Пођите овим путем.“ Он заврте главом. — Али вама се чини да та ] пут не води према линији обас га-