Naša književnost

150 - – Књижевност

са њима, рекли би то радосно, можда неки и охоло, као да је победио баш он лично, · Да, „уђи“ лако је то рећи, али је тешко учинити то — одговарам ја. - – | Да гледам, прво, онако, како ми је при срцу најближе; Како ћу бе. одрећи онога што је моје, онога што је увек било моје, онога што је још аскурђел стицао, што су прадедови чували и повећавали, што су дедови принављали и очеви чували! Нисам никад имао више.

Нисам био никад газда, није ми ништа одузела аграрна реформа.

Нисам газда, али“ сам био газдаш. Онај који је сваки час - могао постати газда, ако буде радио више но газда, и буде пазио више ко газда. И у тој газдашкој нади и глади, живело се. Лепог Не баш лепо, јер си откидао од уста, од себе и од својих, од слугу и од надничара, да повећаш капитал. Али било је лепо оно што си имао, што је било твоје, што си знао да је твоје и да си на своме.

· Како ћу се одрећиг

Ја задругу нисам познавао. Тек сам се издалека занимао како је тамо, како тамо Живе они који су били мога стања, како сиротиња, како наши људи, како колонисти, Но, тешко ми је било да. се боље упознам са тим. Питао сам из прикрајка, гледао из прикрајка. Видео сам мало. Више сам слутио, а то што сам слутио било је, хтео или не хтео, више тамно, тешко, него светло и лако.

-_ Како ми је било Тих дана, то само ја знам!

Па, ипак, једног дана рекао сам жени:

= Ми ћемо се уписати у задругу!

Она ми није ништа одговорила. Погледала ме је, спустила је руку у којој је била крпа којом је брисала суђе. Ја сам брзо изашас напоље. Бојао сам се да разговарам са њом о томе. Откада су већ и њене све мисли биле заокупљене тим! Није било потребно ништа да јој објашњавам. -

Те ноћи сам слушао како жена уздише, крсти се и шапуће, мислећи да ја спавам, А ја сам у мраку ћутао, отворених очију.

У зору сам упрегао Риђу и Чилаша и изишао на своју најбољу њиву, на Рудачу. Зауставио сам кола код јарка којим је њива била омеђена. Сишао сам са кола и стигао насред њиве. Ноге су упадале у меку влажну земљу патопљену соковима снега који је нестајдо под фебруарским сунцем. Њива се сва пушила од влажне топлоте, Тек је био снег скинуо са ње зимску поњаву. Појавило се ситно, бледо зелено, младо жито из јесење сетве, тек у клицама. Њива је лежала спокојна, тешка, трудна, мирна: и сигурна, као да ни је знала. шта јој газда пати. “ 5

Сетпо сам се времена кад сам у детињству са оцем и дедом исто тако у прво пролеће рано, скоро зором, долазио на наше њиве, баш на ову овде, на Рудачу. Видео сам деду како, мало клецава корака, али још прав, жилав, држи ручице плуга и заошијава плуг на заокрету као младић, Испод Раоника се осипа масна, тешка зе-