Naša književnost

Исповест ~ 151

мља наша, мучитељка, цицијашка, која нећа да се оплоди оном вољом и жаром са којима ми радимо на њој. - -

_ Видим оца како као какав младић засукује рукаве на кошуљи, веша о врат врећу са семеном, и' као бог корача преко њива и засипа их семеном. Или га видим како се после прве заоране бразде сагао крај једног оплава од кога је отскочио раоник, јер је оплазина тврда, глатка, углачана као стакло, како је одвалио грудву са тог места ти како је мрви међу својим тврдим прстима ко јима је знао и орахе

смрвити. Затим приноси шаку са измрвљеном земљом носу, мирише _

је, а затим устима и грудвицу мајке-хранитељице грицка међу зубима. Куша је: зар је баш тако дивља и непокорна» Куша је; хоће ли нас ове године сасвим издати»

А њива се развалила у широке дрне светле каишеве орања, безбрижно се шири и башкари скривајући ћутке и мучки своје та јне у утроби.

Ја гледам оца, па му се дивим. Диван је његов прави боровити

раст, његово равно, високо, избраздано чело, лице усечено дубоким _

бразготинама, бразда које је време и мука на њему узорала. Диви“ се његовом кушању земље, његовом знању и разумевању.

И сад на њиви као да гледам све то. И видим себе како постајем младић, јак, снажан као и отац, и како уз њега, и крадом од њега — да га изненадим — испитујем и сам тајну рада, тајну успеха, и учим, учим велику науку хлеба. : -

Далеко је пукла наша бачка раван, спојила се тамо са измаглицом преко Тисе, те се не распознаје на коју се страну пресекао Банат, а на коју страну се нагнула Бачка. Већ се све изједначило и стопило, и кроз сунце, које се с муком пробија кроз прозорје, изгледа велика, непрегледна, једна, само она, само земља, наша мајка.

Оте ми се силан уздах. Затурим шешир и стиснем песницом сузу која је полетела као муња из ока, не питајући ме и не слушајући ме. Скочим у кола, одадрем Чилаша, који је увек био лењ, те кола полетеше летњим путем по меким утабаним колотечинама и појурише у село, Издалека ме угледа моја газдарица, која је стајала пред кућом и ишчекивала ме, јер се бринула где сам био и шта је са мном.

Она улете у двориште пре мене, отвори широм капију и прими од мене -узде.

_— Жено, нећемо у задругу! — викнем јој ја кратко и улетим у гостинску собу. Затворим врата за собом и заријем главу у руке. — Не дам, не дам никоме! — говорио сам као у бунилу.

Нисам чуо кад је жена отворила врата и ушла у собу. Приметио сам је тек кад ми је ставила руку на раме:

__ Човече, што се мучиш! — рече она благо и чврсто. — Ми смо увек радили и знали смо да лијемо зној. Чега се ти имаш бо_ јатир Земљурина — пустолина! Мучила је и тебе и дедове. Сад ти

се указало да је можеш савладати, да можеш ти господарити њоме, а не она. - -

т