Naša književnost

Позоришта у Србији ; ш

_и Фокс“, шаљива игра Рудолфа Готшала 1882, „Племићка“, грагедија Рихарда Фоса 1882, „Поручник Рајф“, шаљива игра Густава Мозера 1883, „Тутори“, шаљива игра Густава Мозера 1885, „Ђаволове стене“ од Блументала: 1889. „Мадам Сан Жен“ од Сардуа а Мороа превео је с руског. И

У „Поменику“ је изнет и број претстава. комада одиграних у периоду од двадесет и пет година. Но стварни интерес публике помоћу ових бројева није могуће утврдити. Мора се увек имати у виду лична заузимљивост позоришних управа за поједина дела и њихово ангажовање да та дела буду стављана чешће на репертоар, па и посећивана макар и деобом већег броја бесплатних улазница, затим _ интерес двора за извесна дела; то с једне стране; с друге стране и. тенденција управе позоришта да повлађивањем примитивном укусу публике пуни касу и изравњава своје увек у кризи финансије. На ове и сличне резерве упућује и једна констатација изнета у „Поменику“. „Нема сумње да би вредно било знати: какве комаде наша публика најрадије гледа. На ово се питање не може прецизно одговорити. Слабије или јаче похађање позоришта од стране наше публике не зависи увек само од репертоара, игре глумачке и избора комада, то често зависи и од других узрока који стоје ван позоришног крова.“ -

У сваком случају изгледа да је „доходак на каси“ био један од најважнијих регулатора курса репертоара. „По цифрама дохотка на _ каси“, каже се у „Поменику“, „може се рећи, да је наша публика зг ових двадесет и пет година, с малим“ изузетком, најрадије походила п гледала: |. српске народне комедије (било историске било из сувременог живота); 2. комаде с певањем; 3. комаде с великим „сценаријом и великим бројем особља; 4. комаде шаљиве који прелазе више у лакрдију. Озбиљне комедије и тако звани „фини конверзациони комади“ нису најбоље пролазили...“ .

па ~

По одласку Милорада Шапчанина са положаја управника Народног позоришта потпуно-се изменио: састав управе. У управи 1894 године су др Никола Петровић као управитељ, Милован Глишић као драматург, а чланови књижевно-уметничког одбора су: Љубомир Стојановић и Богдан Поповић, професори Велике школе, Позориште се налазило на прекретници. У културни живот Србије улазили су и заузимали водећа места интелектуалци који су се враћали са студија у Француској. а

Састав књижевно-уметничког одбора указивао је на то да ће се у, позоришту посветити велика пажња чистоти језика и литерарном уздизању репертоара. Због тога је дошао. до израза онакав критички став у „Поменику од 1894 у односу на квалитет дотадашњих 1%