Naša književnost

112 Књижевност

.

превода. Љубомир Стојановић ушао је у одбор као познавалац неродног језика, Богдан Поповић као познавалац светске и југословенске књижевности. Очигледно је да су се уласком у руководство позоришта ових 'већ тада истакнутих личности у културном животу

"Србије, који су полазили да заузму водеће позиције на прекретници

ђ бурж баске науке и естетике, испољавали први знаци да по зориште

џ

прелази у нову епоху свога живота. _ =

Везу са оснивачком епохом ко ја је прилазила своме крају одржавао је још увек драматург Милован Глишић. Међутим није се могао задржати на овој позицији до краја живота. Он је пензионисан 1899 године као „жртва интрига“, како то помиње рецензент „Звезде“, а уствари културни развитак буржоазије у Србији прерастао је његове способности као позоришног руководиоца, његово образовање и његове везе са друштвеним успоном Београда.

У „Поменику“ издатом 1899 поводом тридесетогодишњице Народног позоришта налазимо нов састав управе. Управитељ је др Никола Петровић, драматург Драгомир Јанковић, секретар Милан Грол, а у књижевно-уметничком одбору су Богдан Поповић и Душан Л. Бокић. (Улазак Душана Л. Ђокића у књижевно-уметнички одбор као преводиоца француске. литературе, — а преводиоци су имали великог удела у изграђивању репертоара, — значио је да се позоришни репертоар имао оријентисати поглавито и дефинитивно. на француску драмску литературу.) Нава управа се заузела да постави извесну сразмеру између броја класичних дела и мелодрама и водвиља у репертоару. Уз то је она покушала да постави простудирани репертоарски план, да прекине са дотадашњим репертоарским импровизацијама и прагматиком. Репертоарски план који је она поставила имао је као главну тенденцију, с једне стране, обнову старијих дела српске драмске литературе, првенствено дела која дотле нису играна (с намером да кроз национални репертоар прође пела трупа), а, с друге стране, уношење колико-толико критичнијег и квалитативнијег избора стране драмске литературе.

У репертоарском програму предвиђено је враћање на позорницу Јована Стерије Поповића, стављање на репертоар његових пет до

"тог времена непретстављаних и неиздатих комедија, добијених од

Матице српске, као и његове три трапедије које до тог времена нису биле на репертоару (,Светислав и Милева“, „Наход Симеун“ и „Владислав“). Карактеристично је поступно опадање приказивања Стерије у претходној епоси развитка Народног позоришта. Г одине 1869 приказан је његов комад „Сан Краљевића“, 1870 комади „Бој на Косову“, „Кир Јања“, „Смрт"Стевана Дечанског“, „Хајдуци“; после овога настаје осека која траје десет година. Године 1880 заузимањем Јована Јовановића Змаја приказује се „Лахан“: опет наступа осека која траје дванаест година; 1892 године заузимањем Милована Глишића приказује се „Женидба и удадба“; па тек 1898 и 1899 Стерија се враћа на позорницу („Зла жена“, 1898, „Београд некад и сад“ 1898, „Покондирена тиква“, „Скендер бег“ и „Лажа