Naša književnost

Пијани брод 169

Ја, брод који неста под косама драге мукле, Што га у етер без птица бацише вихори,

_ - _ И чији труп, од воде пијан, не би извукле Ханзеатске једрилице нити Монитори, Е

Слободан, у магли и љубичастом дитту Пробуштившти као зид руменило висина, Где има изврсног слатка за песничку риму Од лишајева сунца и од азурних слина,

Што јурих, упрекан искрама електричних луна, Даска луда што прни морски коњи је прате, - _ Када су се рушила; под тољагом Јуна Руменоплава небеса од удара што млате, 5 = =>

Што дрхтах, осећајући стењући из даљине Мелетрома похотних снагу гломазну са ПР Ја, вечити ткалац непомичне модрине | Жалим Европу и њене старе лукобране.

Видео сам сазвежђа! Острва наткрита

Сводом неба, отворена путнику и врућа:

Да ли у тим ноћима без дна ти сниваш скрита; По својој вољи прогнана, о Снаго будућа;

Ал, збиља, плаках много. Месец је сваки окрутан, Сва су сунца горка, а душту све цепају зоре.

" Од жарке љубави мртвилом опијен сам и спутан. О, нек ми трупина пукне, прогута ме море!

Желим ли коју воду Европе, бара то је - = Црна, хладна, где мирисни кад сумрак се спушта Једно дете чучи, и пуно туге своје ~

Попут лептира мајског крхки бродић пушта.

Вашом чежњом жупан не могох више, о вали За тратом носача памука поћи с нова,

Ни прећи понос застава, и плама што пали, Ни пливати под ужасним очима мостова.

(Превео Иван В. Лалић) Артир РЕМБО