Naša književnost

168

Цветна пена лутању мом је благослов дала,

Књижевност

Попут голуба јата узнемирене зоре, И видех оно што човек погледом не стече,

Видех ниско сунце с мрљама мистичног ужаса, Љубичаста грушања под сјајем његовог плама, Крхотине што дрхте ваљане од таласа

Који су слични глумцима из античких драма.

Снио сам ноћи под снегом који засењује, Пољушце што се лагано дижу на очима 1 мора, Сокова невиђених кружења и струје,

Плаво и жуто буђење штумнога фосфора.

Следио сам бурно море, кроз месеце многе, Што на гребене анатом хистеричном јуриша, Не верујући да би Марије сјајне ноге Помогле да се Океан ветровити утиша.

Дотакох, знате ли, и чудесне Флориде

Где се са цвећем меша жар очију што тиња Пантера у људској кожи! И дуге се пружене виде Ко узде под обзорјем мора, преко стада сиња.

Видех где тревиру мочваре, големе мреже, Где Левијатан један читав у трсци труне, Водене вртлоге, што усред бонаца леже, И даљине што бездан просторности туне.

Ледењаке, сунца сребрна и пламен дана, Грдне катастрофе што тамни их затон крије, Где падају са црним мирисом прожетих грана Пиновеке од стеница трождеране змије.

Хтео бих да су деца .те рибе упознала, Златне, што певају а плави их носе вали.

А чудни ветри крила каткада су ми дали.

Од полова и зона трудан мученик, море

У чијем сам јецају слушао благе речи Жуте цвати сенки ми је пружало горе И остајао сам попут жене која клечи.

Ртави су према мојој палуби љуљали Плавооких гласних птица ђубре и свађања. · Бродих, и поред мојих крхких су окова вали Дављенике главачке слали у дубине сања.