Naša književnost

Гогољ и Нушић · – - 1

Ревизор био најомиљенија лектира омладине. Испод таквога снажнога утицаја тешко је било извући се, а комедиографу утолико теже што је тадашње наше друштво, напосе бирократија, била тако истоветна са оном из Ревизора, да се Гогољ замало па могао сматрати нашим домаћим писцем. Под тим су великим утица јем Гогољевим ови моји комади писани осамдесетих година, Народни посланик, Протекција, а на првом месту и највише Сумњиво лице, које ће свакојако и у многоме потсетити на Ревизора. На моме оригиналном рукопису овога комада чак н не пише „комедија у два чина“, као што је доцније на позоришним листама написано, већ „гогољијада у два чина“.

Да ли је Нушић у праву кад каже да се у почетном периоцу стварања налазио под пресудним Гогољевим утицајем" Може ли се прихватити оно познато мишљење да је Нушић у знатној мери „никао из Гогоља“Р У чему се огледа Гогољев утицај на Нушића, односно утицај „Ревизора“ на „Сумњиво лице» Да ли је млади Нушић ишао до „посрбљавања“ „Ревизора“, или се само користио Гогољевим начином грађења комедије, градећи је од властитог материјала |

По цитираним редовима предговора „Сумњивом лицу“ и по досадашњим оценама младићких Нушићевих комедија изгледало би да је одговор на сва ова питања већ одавно дат. Али из пажљовог поређења текста тих Нушићевих комедија, а првенствено „Сумњивог лица“ с текстом „Ревизора“, видеће се да је Нушић уствари градио своју комедију независно од лектире којом се одушевљавао и која му је, несумњиво, много користила као почетнику. Нушић је створио комедију српске друштвене средине тога доба, комедију која није одјек, ни парафраза. Додуше, у склопу „Сумњивог лица“ осећа се да је писац у понечем пошао од „Ревизора“, али то ипак није „гогољијада“, Говорећи о Гогољевом утицају, Нушић се зацело више руководио својим сећањима из младости, него садржајима и духом својих комедија из осамдесетих година.

Досадашње мишљење о постојању унутрашње сличности између „Ревизора“ и „Сумњивог лица“ било је у многоме засновано на поставци о истоветности српске бирократије седамдесетих и осамдесетих година са руском. Као што смо видели, те ог поставке придржавао и сам Нушић у предговору „Сумњивом лицу“. Ту поставку налазимо и у предговору Милана Ђоковића једном скорашњем издању Нушићевих изабраних комедија (издање „Новог поколења“, 1950 г.). О истоветности двеју бирократија деценијама се говорило као о чињеници која не тражи никакву нарочиту анализу и која је сама по себи потпуно јасна. Као што смо видели, ни сам Нушић није друкчије поступио у своме објашњењу уз комедију „Сумњиво лице“. Међутим, потребно је указати на извесне моменте који су битни кад се прави поређење између „Ревизора“ и Нушићевог младићког дела.

Бирократија је чинила посебан друштвени слој како у царској Русији тако и у Србији за владавине претпоследњег Обреновића