Naša književnost

174 | Г - Књижевност

_ Бавуме се, Милутин Илић није био типичан чиновник, а још мање типичан полицајац. Али зар би у царско; Русији такав полипајаћ уопште могао постојати, макар само као изузетако

Кад се руска чиновничка средина, коју је Гогољ дао у „Реви_ зору“, упореди са српском, насликаном у Нушићевој комедији, види се да су то две и те како различите средине. | Нушић је успео да даде среског капетана Јеротија Пантића

и његове писаре у типичности њихова држања. Није пренео на полицајце из „Сумњивог лица“ оне посебне карактеристике Гогољева градоначелника и његове сабраће. -

Подударности у фабулама ових двеју комедија највише се крећу линијом писама која играју важну улогу у оба дела. У „Ревизору. имамо писмо у коме се јавља за ревизоров долазак у _ које даје почетни тон, вршећи, у исти мах, функцију припремања заблуде у коју ће пасти градоначелник. Затим, у Гогољевој комедији појављује се Хљестаковљево писмо које не стиже ономе коме је намењено, већ ствара расплет. Бокино писмо у ,„Сумњивом лицу“ такође не налави адресава — капетанову клер Марицу — и даје. _ први потисак заплету. Гогољев поштар није послао Хљестаковљево писмо, већ га је отворио. Нушипев срески капетан примио је 3аједно са званичном поштом Бокино писмо — и такође га отворио. Поштар из „Ревизора“ признаје у првом чину да радо чита туђа · писма. На градоначелников предлог да отвара писма како би се

евентуално ушло у траг ревизору, поштар одговара: „Знам, знам. Немојте ви мене учити шта је мој посао; то ја ионако радим. Н не, да рекнете, из неке обазривости, већ из љубопитства . .. То ми је душа да чујем шта је ново у свету. Па да знате само како је то веома занимљиво читање! Понеко писмо у сласт прочитани“ = :

·" Нушићев срески капетан Јеротије Пантић, иначе бивши поштар,

изгубио је у своје време службу због тога што је отварао писма, али је ту навику задржао. У вези с отварањем Њокиног писма из-

међу Јеротија и његове жене води се разговор о капетановом 34-

виривању у туђу преписку. Она га упозорава да то убудуће не чини

и добија следећи одговор: „Јеротије: Морам! Није што "хоћу,

него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви. Има људи који

воле туђе пиле, има их који воле туђу жену, а ја волим туђа писма. У мојим је рукама, гледам га, а не знам шта у њему пише. Не можеш да издржиш, па то ти је. Слађе ми је прочитати туђе писмо него појести три порције сутлијаша са циметом, а ти, Анђо, знаш

колико ја волим сутлијаш са циметом“. у

Ту има извесне сличности с цитираним текстом из „Ревизора“, ја има је, и то у већој мери, у још једној ситуацији с писмом. Беч је

о Маричином писму које је нађено код Боке. Читање тога писма

у писарској соби потсећа на сцену читања Хљестаковљевог писма

за време пријема код градоначелника — прво, зато што после оба

#) Цитирамо по преводу Пере Тодоровина, који је био познат Нушићу.