Naša književnost

Позоришта у Србији а 115

у прошлост. Нова буржоаска интелигенција имала је. директнији контакт са европским позориштима, није се морала држати посред“ ништва Средње Европе (на коју је била упућена и од стране спољне политике Обреновића). Они који су састављали репертоарски протрам дела из стране драмске литературе показали су да се већ далеко одмакло у образовању, у солидности знања и укуса, у много развијенијим захтевима у односу на позориште. · Метина, још јаснији је са позиција класних интереса поста јаб

став буржоаске интелигенције која је управљала позориштем према широким слојевима публике. За њих се задржавао репортоар комада са певањем, слабе или никакве литерарне вредности, репеотоар који је имао тенденцију да забавља ову публику, подржавајући. је у примитивном укусу. У тој врсти репертоара још увек су водећа места заузимала дела као што су „Сеоски лола“, „Стари каплар“, „Риђокоса“, „Две сиротице“.

Ову чињеницу је уочио и рецензент „Звезде“ 1899. Он пише 0 двојаком ставу управе позоришта према публици: ~

„Према тој су подели увек се позоришне управе равњале, и зато јој је репертоар састављен од комада за интелигенцију и из „комада за касу“, тј. за животиње и глупаке. Непојмљиво је од куд и како се створило то мишљење код позоришних људи о публици. А нарочито је чудно да се та разлика усвојила као један сасвим јасан и потпуно доказан факт! Кад год говорим с каквим човеком од Позоришта, увек ми понови као један класични адажио: јест, пио: „Кућна капица“ је комад глуп, рђав, неморалан, али он увек пуни кућу. Међутим, то је нетачно. Ја пратим позориште — и уопште позоришта има већ 15 година, и уверио сам се да је на таквим комадима увек пуно света, не због њих самих, но због прилика и због дана рада када се дају. Ти, такозвани, „комади за касу дају се обично о великим празницима кад цео раднички свет може и хоће пошто по то да дође у Позориште. Они, дакле, нису ни појма имали о таквим комадима, а њима би се допало јези више, бољи комади. Није, дакле, публика Управи наметала свој рђав укус, но је управа подцењујући укус те публике давала увек којекакве глупости и бљувотине, и тако јој управо наметла те комаде...“ |

Репертоарски програм нове управе носио је изразиту црту исто“ рицизма. Историцизам који је претегао у репертоару (у њему је било и савремених новитета) одбио је публику од позоришта. После приказа драмског дела Атанасија Николића, извученог из архивског 3аборава, „Обмана“ или „Три побратима“, писаног 1869 године, лист „Позориште“ констатује да је „Обмана“ слабо посећена, да публика „не гледа радо старе ствари“, и предвиђа да Пе жеља драматурга Драгомира Јанковића да се српски оригинали што више изнесу публици, остати само жеља, „пошто се такви комади слабо посећују“.

Отуђивање публике од позоришта малициозно је у претераној карикатури приказао рецензент у листу „Звезда“ 1900, из табора

.