Naša književnost

14 =“ - , Књижевност

—— ! зака, Диме Оца, Диме Сина, Д' Енерија, Бека, Октава Фејга, Алфонеа Додеа и Жирардена; , - _

из енглеске класике: од Шекспира „Антонија и Клеопатру“, „Веселе жене Виндзорске“ у преводу Лазе Костића, и Шериданову _ „Опадачку школу“ (Школа оговарања): —

из италијанске: Голдонијеву „Мирандолину“; -

из шпанске: Дела Верга „Светски човек“, у преводу Хајима Давича. | о 5

"Репертоарски план је даље предвиђао: Ибзенове „Сабласти“ и „Габријела Боркмана“, дела Фонвизина и Г рибоједова, Софокловог „Едипа“.

_ Један рецензент је 1898 констатовао да „нема више оних бесмислених премијера француских водвиља, које на француским, провинциским бинама могу имати успеха“, а други рецензент 1899: „Ол овогодишњих аквизиција, једина је пијеса, тако звана. „Корњача“, коју ваља избацити из репертоара, јер никаквој сврси не одговара, може се рећи да су у њој изнесене пикантерије одвратне. Исто тако ваља избацити и шаљиви призор у једном чину „Ватре и писма“ од меког руског писца, јер то нити је позоришни комад, нити уопште комад за гледање. чији би сиже једино могао да послужи подлиску каквога журнала“. | _ Карактеристично је гледиште на тадашњу репертоарску политику рецензента „Нова Искре“ (1899). Осврђући се на позоришну сезону 1898/1899, он даје овај коментар у погледу изношења дела из стране драмске литературе на репертоар: „Враћамо се на нове преводе, да кажемо и о њима своју напомену. Било их је дакле свега 15 и то: немачких 6, француска 3, енглеска 2, италијанска 2, ру-. ски: !, старо-индиски 1. Као што видите, немачких је превода било · највише. Одмах ћемо рећи да нам се то не свиди. Има ваљда десетину година како се код нас плаше од поплаве француских комада. Од куда тај страх, не разумем; не разумем зашто би било корисније преводити немачке драме но француске, не схватам ту логику да је паметније узимати оно што је горе, Сећам се само каква је повика и узбуна била после представе „Корњаче“... Међутим никоме није ни на ум пало, да напада на мађарске комаде, којима је испуњен наш репертоар, на оне фриволне и по пет пута баналне лакрдије; које су пуне грубе шале, тривијалне музике, досадних и одурних типова, глупих ситуација, на те лакрдије из којих бије задах од устајалих чизама и плеснивог морала мађарског...“ Почињала је отворена битка за оријентацију Позоришта према француској драмској књижевности. | Па

Нанлазила је нова развојна етапа Народног позоришта која је била условљена уздигнутијим културним ступњем буржоазије, њеним материјалним богатствима и њеним везама са иностранством. Етапа Народног позоришта са репертоаром у коме су се одражавале традиције Јоакима Вујића у АЕ у преводима са пре-

ЗА

вода, у коришћењу репертоарског фундуса Бургтеатра, одлазила |