Naša književnost

262 МЕ. - Књижевност

„Гуштерг“... Па и није то ни тако лоше! Андреј се широко насмија. И да врати Младену мило за драго, окупи се као за поскок, од“ скочи, и већ му вјешти прсти уштинуше Младена под ребра. Младен-врисну и потрча за дјечаком. На пролазу, крај плота, опази стрица Туну:

— Држи Гуштера! = |

Али Андреј клисну покрај збуњеног стрица: Младен напрегну све снаге, да достигне дјечака, но овај протрча кроз висок кукуруз. и изгуби се међу безбројним куповима грађе. Младен стиже кући и још са дворишта љесе повика Винку:

= Гдје је Гуштерг · Г -

То име залијепи се за Андреја и цијело га мјестанце прихвати с посебном злурадошћу. Да, да! — „Гуштер“ — климали су очеви, __ пребит га треба — Гуштера! Мајке су плашиле дјецу да ће заједно с Гуштером у глинско поправилиште. А дјечурлија је, што се никако није могло очекивати, необично поштивала овај надимак.

-— Како само звучи опасно и недостижно; — Гуштер!

Младен је жалио што је он кривац, да је Андреј изгубио сво је право име, па га чаки укућани зову једноставно — Гуштер. Но, дјечак се није на њега љутио. Има у том нешто што Андреју и није тако мрско...

Заредала љетна весеља. Ех, колико се још дана шири пред распојасаном ђачком душом. Она набујала, жељна игара и купања, #

што да се таји, и шапутања с дјевојкама. А у мјестанцу дјевојке некако слободне, разговорљиве. Скитају се с момцима и баш их стало до „јавног мишљења“. Често ћеш у сумрак видјети како парови нестају у скровитим ходницима пространих слагалишта грађе.

Младен је израстао у сухог, штркљастог момка. Очима пажљи-

"во зрака око себе. Зрије радозналошћу на све што га окружује. Сад

му је и Ножић некако ближи. Иако је доста старији, Ножић не прави између њих двојице баш никакву разлику и односи се према њему као према себи равном. Разговарају највише о дјевојкама. Наравно, ту је Младен тек стидљиви ђачић, а Ножић учитељ. Андреј мрзи те њихове разговоре и чуди се Младену, како тако што може слушати, Та он мрзи те налипкане гушчице, па не само њих, мрзи и све бабетине овог свијета. Све су оне једнаке и старе и младе...

— У недјељу ћемо у Галдово. Да видиш тамо пупољака! Нису оне као ове наше расквасане — предлаже Ножић Младену.

Ножић је заиста лијеп момак. Кратка му коврчава коса уоквирује загасито мрко лице. Повијен нос одређује га неком посебном љупкошћу. Смеђе очи, смијешком прекрите, зраче добротом. Лијеп је — гледа га Младен, — само ми није јасно да ли то 04 много воли дјевојке, па се увијек некако нађе уз њих, или се он њима толико свиђа, па се оне увијек нађу крај њега.

Недјеља осванула као и сви ти, врели српањски дани. Ријеке се смлачиле. Купа као да више и не тече, и тек се Сава на окуци