Naša književnost

ко с> оз

Туштер

према Галдову прси, али већ и она знатно мањом снагом. Као паунови шетају њих тројица по галдовачкој обали. Групице дјевојака сунчају се и пвркућу без предаха, Ножић их весело поздравља. Оне га примају као добродошлог, драгог знанца. Чуди се Младен овој присности. Та ипак је Ножић само обичан радник у Шелу, а оне су гтимназијалке и што све не. Сам је ђаво у том љепотану.... Младен шкиљи наоколо, сав се укочио, да би и он на себе свратио бар мало позорности. Коначно Ножић проналази своје двије знанице из творнице шешира и с) једа крај њих.

— Ех, што су једре! — муку мучи Младен. Никако му не по- |

лази за руком да се уплете у Ра товор. па да дјевојке запазе и њега.

Гуштер је негдје у извиђају. Он има своје посебне рачуне с галдовачким факинима, па је на опрезу.

На Ножићев миг дјевојке коначно посвећују Младену више пажње. Увлаче,га у разговор. Па то и није тако тешко, колико се Младену учинило на почетку. Закачиш се за једну ријеч, као за кокоп, па ти навлачиш на једну, а оне на другу страну. И смијеш се; потежеш — попушташ, већ према томе на каквом си терену. Ријеч је голицава, лако се изврће, клизи из оквира пристојности као из шаке ситан пијесак.

Иза руба стрме обале провиру је Андрејева глава. Непримјетно зове Младена к себи.

=— Био сам горе у врбику. Скупљају се Галдовчани, да нас затуку колцима..

Младен осјети по леђима неугодне трнке. Истина, кад су ишли овамо Ножић је такву могућност споменуо, али да је то баш таког..

Младен шапће Ножићу неугодне вијести, а овај се и даље ИТ пршти радошћу.

— Пређите сутра на нашу страну — "позива Ножић дјевојке на растанку. И Младен, као стари знанац, додаје треперавим тоном: — Дочекат ћемо Вас чамцем.

— Гуштеру, скачи први! — наређује Ножић и сву пажњу праве ља овом изненадном узмаку. Повлаче се брзо, да Галдовчани и не примјете када су нестали. Треба се што прије дохватити средине Саве и тек ће онда опасност донекле проћи.

— Пази! — дијели Ножић посљедње упуте, — кад почну гаБати камењем, рони што дуже можеш. |

Младен скаче у Саву и брзо одмиче. Ријека му се чини права леденица и све га јаче саплиће мисао, да ће га сад, на, ухватити гочеви. Насред ријеке, у брзој матици, праћака се Гуштер. Он заиста слабо одмиче и срећа је да је већ давно бућнуо у воду. Ножић берг камење и слаже на мишицу. Чека док Младен мало одмакне да га заштити од изненадног напада.

Десетак снажних клипана заокруживало је мјеста, гдје су сједиле дјевојке с Ножићем. Примицали су се нехајно, да се Ножић не досјети што му спремају. Али, кад стигоше до дјевојака, дочека их

| (