Naša književnost

264 3 - | 1 - - Књижевност

само њихов подругљив смијех. — Ножић је у том моменту већ газио. ријеку до прсију у води. Гек сада га Галдовчани прим јетише, Његово камење оштро зафијука, и збуњени нападачи повукоше се са руба обале. Растрчаше се куд који, да наберу грумења. Ножић заплива као видра. Кад први грумен полети према њему, он зарони. Ро-

_ нио је дуго и као опет исплива на површину, погледа за Младеном.

Овај се хватао средине ријеке, а Гуштер је већ бућкао код друге обале. Пред новим грумењем опет удахну пуним грудима и зарони.

"Разбјешњели нападачи бацали су за њим све до чега су дошли. “Гако се нешто не доживљује често... |

Дошао странац и отима им дјевојке пред самим носом...

Велик број купача напрегнуто прати овај неједнак двобој. Дјевојке су на страни Ножића и најрадије би изгребле лица тих кукавица, који у гомили иду на голоруког момка. |

Да их још јаче понизи, Ножић им енергично, кад год изрони, одмјерава пола лакта, То их доводи до бјеснила, али што да учине тој дрској глави, што нестаје у матици (Саве и одмиче све даље н даље према другој обали. ПА

Излазе на другу страну Саве. Дишу као мјехови. Младен није ни слутиб како је то овдје опасно прићи туђим дјевојкама. Па да те чвркне и најмањи каменчић — никад више сунца! А ови се баш и не шале. Бацају цијеле груменчине, и сваки би те. од њих, као од штале, затјерао на дно Саве. Па

Гуштер, као равноправан члан тројке, задивљено проматра свог великог заштитника Ножића. Овај се само смјешка и погледава Младена.

· — Весело! А» — намигује.

— Богами, гадно — потврђује Младен.

— Ето, што ћеш. Тако то траје од памтивјека. Ми сг прокрадамо на њихову, а они на нашу обалу. Тако су се гањали и наши. дједови. Једнога су нам прије свјетског рата једноставно потопили. Погодио га камен у главу и потонуо као подморница...

~ Младену се јежи кожа— У какве се он вратоломије мјеша»... А јок! Никад више преко Саве... и

Обичним даном Ножић долази на купање тек предвечер кад се мало одмори од посла. Узима чамац, припрема удице, обилази своје и туђе врше. Вози Младена и Гуштера и до пред саму ноћ крстаре ријекама као неки завјереници.. |

ле

Ножића често запиткују његови сусједи: — Добре, ајде, не мијешамо се ми у твој посао, али»

— Што, алиг — у бијесној гримаси си јевнули би Ножићеви зуби. 5

_— Али _ узмуцао би се саговорник, јер се није ни мислио упуштати у свађу с Ножићем.

| Штоси га скупио под пазухов ... Да га ти не штитиш, не би . он ни био такав. Више се боје тебе, него његовог властитог оца.

4 | : 4 у к