Naša književnost

О Лази Лазаревићу · = - · — Е НЕ 465

/ п у 5 Е них. Али је, у суштини, нетачно. и неправедно што се то генералисано, апсолутно схватило и што се испод многих.од тих -привида није сагледала права и зкива, истинска садржајност дела Лазе Лазаревића. Покушаћу да на њу укажем анализира јући нешто мало управо онај од ликова овог знаменитог писца који би, такорећи, имао бити инкарнашија тог тзв. регресивног традиционализма његовог. Ја се враћам, дакле, опет попу из „Школске иконе“. Тај поп, архаичан и безмало средњовековно · обојен, тешка срца пристаје да своју малу кћер да у школу да учи да чита и пише, а још се теже решава да је пошаље на неку. вишу школу, и на то може да мристане само под ауторитетом оца владике. Тај поп је, тачно у стилу како је замишљен, и дуовна и световна власт у своме селу, свемоћан ауторитетом и утицајем. Он пружа оштар отпор новоме учитељу, који доноси и нове идеје. Али тај, и такав поп, кад му се учини да. хоће да умре, обраћа се парохијанима, сељацима над којима у пуном сми= слу патријархално влада, и оставља им у еманет да од хиљаду дуката његове заоставиттине, коју он сматра народном својином, подигну пркву и школу, али, нарочито то наглашујући, прво школу ша цркву. А кад-из запаљене школе спасава школску. икону, не жртвује се за њу као за црквени знамен, већ као за _ симбол просветитељства. Ово је очигледан податак да се Лаза. Лазаревић не супротставља новоме као таквоме, дакле, тротресу. Напротив. А таквих података код њета има оезорај _Међутим, треба схватити и нешто друго. Тренутак у коме Лаза Лазаревић пише своја дела —- а његов радни живот не тра-= је више него неких петнаест година, дакле изватредно машто, изванредно је занимљив, друштвено-историски гледајући. Ми смо имали нешто раније Милована Глишића, који је могао да уграби и понешто још да оемотри, у последњем трзају, од онога што би се генерално могло назвати епохом шрвобитне ажумуштације код нас. И много шта од "анота што је та епоха опкривала насилничкота, криминаштнога, безобзирнота-и у економском иу политичком животу, и у односима обогаћенота према осиромашеноме, и у односима моћнога бирократе на власти трема шот= чињеноме власти, Мишован Глишић је успео бар делимично да ухвати. Кад Лаза Лазаревић доспева да пише, стање није више сасвим исто. Читав друштвени живот је за један корак кренуо напред, све се већ било дигло за један степен више. Низ нових облика, читав низ нових стања се ту већ јавља, па, према томе, читав низ нових мотива. И Лаза Лазаревић, дајући исту аредињу у другом тренутку/ даје је на један начин који се јасно диференцира од онота којим је Милован Глиштић третирао своје шредмете и своје садржаје. у | "Али, истовремено, Лаза Лазаревић уочава још нешто. То је _ тренутак кад се јављају и шродиру нове идеје, кад се већ почињу да осећају револуционарна стремљења. о је тренутак.