Naša književnost

466' - – - = – 8 Књижевност

првих друштвених сукоба и, у зачетку, класних колизија, то је тренутак када долази већ и до оштрих судара између радничке класе и тираничке власти. И Лаза Лазаревић све то уочава. Он види да се ствари развијају у знаку оштрине, штравцем неизбежног сукобљавања и свирепе, крваве борбе. Али он, по својој природи, шако у суштини прогресиван, не појима и не прихвата револупиоајоети феномен. Он се креће по линији неке дубоке унутрашшње жеље да се, ако је икако могуће, сукоби ублаже или некако отклоне. И врло карактеристичан је пример с појавом новог учитеља у „Школекој икони“. Нови учитељ је носилац шрогресивних идеја, поштен човек, али неспретан и груб у своме фервентном идеолошком заносу и Оле БОРАу Он трави без= бројна тешка огрешења у пракси, „застрањује“ у сваком свом постушку и ставу према средини у коју је запао и коју апсо= лутно не може да разуме. Тај човек ту не може да се снађе, и Лаза Лазаревић га зато не прихвата: он га критикује, али га не осуђује, не прелама мач над његовом главом. Стеван Сремац Је дајући сличан лик учитеља, у „Лимунацији на селу“, регресиван, па чак и реакционаран, Код» Лазе Лазаревића имате сасвим нетшто друго, то је сасвим други квалитет, који никеко није антитротресиван, него, напротив, шротресиван, иако не борбено

пропресиван, у смислу активнога залагања за идеју лротоа“ као.

таквог. У читавом низу неуочених ствари код Лазе „Лазаревића. ко-

јих се кришика, дакле, није ГИ дотак та, ја нарочито тодвталтим ·

ову његову унутрашњу шпеихолошку повезаност с прогресом и истовремено пемихолошки страх од новог каје води у мржњу, у сударе, у крв, итд. И јер се то није уочило, могло је и доћи до тога да се безмало аподиктиј ти тврдило да је Лаза Лазаревић социјатно пасиван писац. Међутим, код њега има несумњиве, иако углавном латентне, социјалне заинтересованости. Код Лазе Лазаревића, у неколиким новелама, има јасно акцентираног кри= тичкот става и према власти, и трема неким владавинским по ступшима, као и према друштвеним и економским неправдама. У том погледу најзначајнија је његова приповетка „Све ће то народ позлатити“. Чини ми се да од Милована Глишића до Радоја. Дамановића нема оштрије социјално и социјално-трогре= сивно написане триштоветке него што је ова Лазаревићева. Али, има и других приповедака које ово потврђују. Ја сам већ споменуо једну о којој се мало говорио, и која је заправо остала само у фрагментима. То је „Секција“. У „Секцији“ имате лик среског капетана. Тај срески капетан није виште онакав какав је

_ био код Милована Глишљића. Овај капетан је већ нешто друто. "Он је релативно интелигентан, релативно школсван, релативно · моралан, релативно савестајн, релативно људски исправан, али

све то у толикој међи само релативно, да му ишта те“ смета

да буде и један савршени, апсолутни послушник режима. Сваки