Naša književnost

парне Елве

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ Завичајна

Затегнуто платно неба, и прозирно | и плаветно,

над Моравом, над валовљем и РВНИНОМ

лелуја се свом ширином. _ =

Спи крајина ко детињстно моје цветно,

као ветар у гранама, међ пшеницом, – ко сен врбе над дубином.

· Забранима шета лето, зрело као чудна тајна

што ми не да сна ни мира, ·

ни предаха моме дану и Ени То у мени игра коло, плаче песма завичајна и цигани бесно прате хармонику која свира пвећу белом, месечит и).

Шрушштти зтрашксомг топа свила и о тихе · неке, на вођњаке зреле пада на Оиара –

на кровове, ћерамиде. · ка -

У баштама ђикља пора дуње меке,

и зазивљу што је прошло, дане старе,

мирис зове и кукуте, паламиде.

Из детињства босоногог дане. моје босоноте“ ко да видим по Морави, што. Про

како трче трагом зоре. 1 –

Ко сабласти страшних шрича ствари мноте још ту стоје, и у с А

мачје очи Роа. тор

~

Не бојим се тих ест Сален су прошле чете, утабале младост моју, сву долину Е

и гробове моје тужне.

Не дозивљем више оца, · Па жену, нити дете. Као самац храст се гранам и разбијам помрниу. мисб болну, О Е сужне.