Naša književnost

294 “~ | о _________ - Књижевност

ниле га тајновитом, далеком метом прегнућа. Рилке је стајао на пријелазу стољећа као посљедњи, прави симболист, оцртан.мар- | кантно. Бескрајна разноликост његових пјесама и тема слути и указује на голема искуства која је, снагом израза, претварао у сјај непролавних љепота: пјесме му бијаху живот. _ Билке је живио своју умјетност. Он је живио пјесме. Толико повезаности с дјелом, толико присности, уз натпро-

сјечну виртуозност, та неодвојивост личности од дјела, једном ријечи: његову књижевност могао је писати само човјек чудесна. „његова ' живота. „У мојим раним данима, пред двадесет пет или пред тридесет година мотло је бити говора о утјецајима. Име Јакобсена само за се значи једну одређену епоху мога живота: он бијаше владар година мојих небеских и земаљских дана. И кад мислим на К. Банга, треба да забиљежим јаку звијезду у чијој свјетлости се моја младост дуго. налазила. Име Лилијенкрона било ми је веома чудновато оних дана; име Демела тврдо и значајно; опстојање Хофманстала показивало је, да наш неопходан пјесник може постојати и као сувременик,— а у Стефану Геортеу назирао се поново откривени закон, којему се ријетко ко могао отети. У такве односе уплитали су се Руси, прије свега Тургењев, и, онај који ме је довео до Тургењева, Јаков Васерман, особно, и као писац својих првих ствари. (С првим путова= њем у Русију (1899), кад сам научио језик и кад сам искусио заробност утјецаја Пушкина, Љермонтова, Њекрасова и Фета — е тиме се је толико темељито промијенила ситуација код мене, да је слијед стјецаја постао апсурдан и немогућ: утјецаја Је било безброј! Што све-није на ме утјецало! Нешто по својој потпуности, друго јер смо све сасвим схватили, затим опет нешто јер нам се наметнуло, јер смо нешто спознали као мјеродавно.. И ко-

начно живот! Садатшњост ненадано неисцрпиво отворена живота, који ми се у Русији отворио као сликовница! И тада умјетност... умјетности! Да сам био Роденов тајник тек је тврдокорна летенда, израсла на чињеници да сам му, једном, узпред,; за вријеме од пет мјесеци, помагао рјешавати голему. ПОШТУ... Али | учеником бијах му много дуље: јер на темељима свих умјетности дјелује једно, постулат, који нигдје нисам "видио чистији но _у разговорима с тим великим мајстором, који је још тада био, додуше у високој старости, пун живог искуства; у властитом послу посједовах једног великог и славног пријатеља, Емила Верхарена, тог толико човјечанскот пјесника, — а као најјачи узор било ми је, од године 1906, дјело једног сликара Пола Сезана, којега сам, по смрти његовој, слиједио на свим траговима. Често се питам, да ли није једнако дјеловало на мене нешто као, саобраћај с једним псом; сати проведени у Риму када сам гледао плесача на жици, који је понављао, у свом занату, најстарије кретње свијета... Било ми је дано, да сам био у пејсажима „Бо-а“ с пастирима, или да сам у Толеду с неколико шпањолских при= јатеља и пријатељица присуствовао, у малој, сиромашној пр= квици, свечаностима и да сам Сао дивне, прастаре пјесме за _