Naša književnost

298 — | ___-__ == _ Кизожевност

"дану, а када сам писао „Књигу о сатима“, имао сам осјећај да

се рад тако лако одвија, да нећу моћи престати да пишем. „Књита о сатима“ уосталом није збирка из које би се могла одвојити страница или пјесма онако како убиремо цвијеће. Више но и једна од мојих књига, та књига је спјев, једна једина пјесма, у којој ниједна пјесма не може бити помакнута са свога мјеста, једнако као жиле листа или гласови кора.“ Теме Рилкеових пјесама не одвајају се битно од тематике лирског времена у којем се и сам кретао. Између њега и Хофманстала, на примјер, не постоји толико битно размимоилажење у оном занатском, колико је разлика између њих у дубљим од-

носима наспрам живота, у дубљим манифестацијама. Док је Ховр-

манетал нагњили бечки пасатист, Рилке је у неким својим видовитим тренулима написао пјесама које пониру, разголићују сву биједу једног бивања што се зове људски живот у нељудском систему односа. Ђребало би написати подробну анализу Рилкеовог дјела „Књига о сатима“, сушротставивши је Хофмансталовим мотивима, гдје се додирују готово истих тема (Хофманстал: „ерцине о прошлости“, „Балада о вањекоме животу“). Док Стефан Георге, затворен у „торањ бјелокосни“, непрекидно негује језичну страну, проводећи тврдоглаво и досљедно неке (неважне) језичне

" корекције у њемачком књижевном говору, додуше путем пот-

пуно стваралачким, далеко од било какве распре на плану филолошко-професорском, па ипак су (што баца чудно свјетло на њетово стварање) филолози и културни хисторици били они људи који су створили један потпуно затворен круг око њега и у том кругу пронашли циљ свога дјеловања. По својим тенденцијама Георгеове преокупације биле су оне једног мага, митског пророка. док је Рилкеу до тога да дјелује ненаметљиво, скромно, невидљиво, путем сугестивности натпросјечно надарена, суптилна лиричара; осамљен, незапажен, немајући никад претензије да буде учитељем, вођом извјесне школе, зазирући од прегласне књижевне буке око себе, цијелог живота досљедан само једноме: безусловно предан и подређен открићу само њему својствене методе рада, чекању и тихом подређивању и вјеровању у моћ времена као најбољег стварача („не читам никад што о мени пишу, мрзим да о себи говорим, осим — ријетко — у кругу неколицине добрих пријатеља) — дотле је Георте германски хладан, управо антилирски паметан.) а о -

1) Сабина Лепсијус (ауторица књиге о Стефану Георгеу) уписала је једном“ у свој дневник: | - 5

„Берлин, 15. Х1. 1897. о

Јучер је био велики дан; Стефан Георге је читао пред бројним, пробраним слушатељима. Били смо постепено увучени у штимунг његових пјесама, које заносе.. Био је нарочит-<40 Данте,-као да потјече из неког другог свијета. Почео је да чита у пет сати. Кад је завршио остадоше понеки слушатељи. Била је ту Лу Андреас-Саломе, пријатељица Ничеа, слушала је Георгеа с ве--

_ диком побожношћу: довела је свог младог пријатеља Рајнер Марија Рилкеа.

Његово етерично биће сјало је од младости, које му ништа није одузимала од његове душевне мужевности.“ 5