Naša književnost

РОМ Рале о | 297

јеме „Калиграма“ Гијома Аполинера, а у то доба појављује се први пријевод Рилкег (Морис Бец), који својом сублимношћу,“ својим миром, својом тихом, ненаметјвивом присутношћу фа= сцинира. „Много послије дознао сам“ —- пише Жан Кокто „коме је припадала она свјетиљка која је бдјела сваке ноћи У Бедалеком прозору нашега хотела. Бијаше то Рилкеова свјетиљка, тајника Огиста Родена. Мишшљах да знам многе ствари, а живјех у пустом незнању своје преузетне младости. Успјех ме је завео, не знадијах да има успјеха који су гори од пораза, а пораза који више вриједе од успјеха свијета. Не знадијах тако-

_ Бер да ће ми далеко пријатељство Рајнер Марија Рилкеа једнога дана подати утјеху, јер сам гледао његову свјетиљку, а да не разумијех да ми даје знакове да се приближим, да спалим своја

крила.“ _ -

Рилкеово дјело сталан је успон. Од првих пјесама, које се

ви по чему нису уздизале из мора обичности ондашњег лирског стварања, свака вова књига значила је шродор- до оне „бујне“ сликовитости“, која се разлила блиснувши у књизи „Сликоввица“, осамнаестој његовој књизи. Усавршавање лирског гла= збала, те чудновате материје из које је он, стршљивошћу и марљивошћу дубоко у себе повучена живота, мијесио само њему својствена остварења, трајало је непуних осам година. Вјечно. видљива, бескрајна стрпљивост, вјера у неминовно враћање доживљених инспиративних момената (Замисли! Чудо. Милост. И све у неколико дана“ Бијаше то оркан, као некада у Девињу: све се је свијало. Нисам имао када да мислим на јело. И замисли, још нешто; у једној другој констелацији, прије — у, ,Сонетима Орфеју“, писаним 33. Веру Кноп — написао сам, сачинио сам коња, ејећаш ли се, слободног, срећног бијелца, који нам је једном, у сутону, дојурио усусрет на некој ливади уз Волту: —

што је вријеме“ — Када је садашњасту Послије толиких годика дошао је, са својом поттувом срећом, у моја нашироко угворена 'осјебања)“) — омотућавала је Рилкеу да заправо врло

брзо пише, да релативно брзо ријеши сам проблем око техничког момента саме реализације. Дотјеравши твеНег до савршенства, сама обрада и није била до итра, једна велика игра, јер „стихови и нису до искуства“. Обогаћен бескрајним искуством, пун искрених, дубоких, ванредних лирских доживљаја, могао је стрпљивошћу управо неугоднке сигурности чекати час реализације. „Писао сам увијек веома брзо; подједно имтровизирајући осјетих ритам, који је кроза ме тражио да обликује живот, Кад је тај покрет у нама, онда је обликовање само ствар диспиплине. Тако сам написао „Корнета“ за једну ноћ, при чему сам, слушајући порив којему нисам могао протусловити, обликовао слике, које су настајале као отсјај сунца што запада у облашима, који пролажаху крај отворених прозора. Многе од мојих „Нових пјесама! једнако су се саме написале, често пио неколико у једноме

1) Писмо госпођи Лу Андреас-Саломе,