Naša književnost

398: Књижевност

Европи, углавном омогућила мање-више „нормално“ "функцио= нисање јавног живота, разпранатост административног апарата. власти а и просто одвијање свакодневног живота са свим оним жалосним егоистичним слабостима и комшромисима које нејаки и свемоћни, дрхтави живот људске јединке од човека изнуђава, "све је то морало допринети да се недовољно види, у својој слави и у својој чистоти, у својој светлости, крв невиног народа и крв бораца за слободу народа, крв жртве и крв јунака, крв проливена у истој части, немилосрдном - логиком историје, и за исту ствар националне слободе и достојанства човека, крв коју је, и Једну и другу, и Београд нештедице дао. у Све то што није славно, а није увек отворена издаја и не потпада под санкције национално-политичких категорија и меРила вредности, не би се смело заборавити у једној поштеној хроници окупираног Београда. Разуме се да се не сме дозволити да то што је негативна страна опште слике окушираногт Београда, и када није издаја и недвосмислена срамота, заклони оне црте у тој слици које значе отпор и свест, и пастане, ретроспективно, оно што није било, тојест основно обележје, основно обојење те слике, али се та негативна страна не сме заборавити, забашурити, нити се простом и једностраном квалификацијом, као недело шаке издајника, она може скинути са дневног реда историје. Окупација је трајала и сувише дуто, и фатално је било да под њеном пресијом лице и мог родног града поружња; окупација је трајала и сувише дуго, а живот је упорно тражио своје. До које се мере може, до које се мере сме строто судити онима, свима онима који том тражењу живота нису увек без иједне концесије одолевали: Што се мене лично тиче, признајем да. сам данас, крајем 1951, много мање строг судија но што сам то био крајем 1944, кад сам тек изашао био, ужаснут, из загушљи__ вот, пакленогт тунела окупације. = Обесхрабрујуће, тамно сведочанство Боре Станковића о држању Београђана под аустриском окупацијом 1915—1918. потврдила, је, без Борине чемерне пристрасности, Исидора Секулић у Једном сасвим кратком, али у својој пуританској горчини од томова речитијем осврту објављеном пре више од тридесет година у Новој Европи (књига 1, број 8, 1 јуна 1921). „Како је управо билог“, пита се Исидора Секулић већ у наслову своје белешке; и јаш се пита: „Да ли сви учасници све-= сно знају којим су путевима прошли кроз окупацијуг“, и још: „Да ли је идеја судбине народне консеквентно осебана и спровођена за време окупацијег“ На та, и на сва питања која је тада себи поставила, одговори Исидоре Секулић били су негативни: она је сматрала да је окупација била „ружна црна н оћ кроз коју нису пролетале креснице“, да јето,део нашке наредне епопеје којим се не можемо