Naša književnost

Маргиналије. - - 399 _

дичити“. Јер, уместо „мирног и хладног достојанства“, уместо горког поноса“, у том моменту

оЈБуди се некако сместили у своме стању, престали имати смисао за пут и хаџилук страдања, тражили и нашли неку врсту стабилности и одређености за- себе... У окупацији је било доста, и тешких жртава. Али то су биле жртве од бездушне и глупе силе, и жртве због голорукости и везаности. Није било, или је мало било жртава праве трагедије, жртава које нису имале везе с батинама, с апсом, и с рејонским картицама. Није било оних великих карактера пред којима искушење уступа; није било оних ритерских фигура којима је част страст... Кад је војска изашла, кад је пуцњава престала, свет је притихао чудном једном унутарњом тишином. Он је, у часу највеће опште несреће, нашао себични нерв чисто личног осећања. У окупацију се ушло летаргично. Већ је и то мало симпатично, Несимпатичније је што је из те летаргије народ пробудило, пре свега, питање намирница и хране. Најнесимпатичније је како се тај разоружани свет одједаред до зуба наоружао и до јунаштва окуражио, у питању порције и предовољства. У борби са мршавом храном наши се људи показали нижи од сваке слутње. Слаби, зависни, грамзиви на залогај ма у којем тренутку. Заборавило се.и на политику, и на историју, и на спољашњу пристојност, и на чистоћу, на гордост поготово, и каравани света су непрекидно путовали по свим, буквално свим областима могућности да се обилније наједу. Генерали су вукли зембиље, угледни људи од пера су јели оне кобне ћевапчиће код „Јунака из Лике“, лагало се до срама ниско, врата собе број 9, у гувернеману отварали су људи врло често зато да би се, после, њима отворила врата неке аустриске кобасичарнице или. официрске менаже,.. Није српски генерал смео вући“ зембиље, није српска госпођа смела лагати. Доклегод је Србија стојала, за њеног генерала је, у крајњем случају, важила заповест да прописно закопча рукавице и умре од глади, а за њено женскиње је важила заповест да срце може пући, али не сме издати и лагати..... Или је, можда, цео овај утисак од окупације зато такав, што епоха окупације, у историском смислу, још није довршена» Што сва страдања и сва неваљалства, све честитости и све посрнулости окупације још стоје у процесу своме, и тек имају да кроз настављен лабиринт живота испадну опет на стазу судбине народне» То је оно што смо досад већ више пута нагласили: још вије свршено ни са окупацијом ни са емиграцијом. Једно је, међутим, јасно за прохујале три године робовања: само смо материјално надвладали искушење инвазије, духовно не; и данашње стање нашег општег живота посмрче . је те наше недуховности за време аустријске владе у земљи“

Да ли је Исидора Секулић била превише строта у оцени држања несрећних становника ове вароши коју историја удара и ваља тако често својим необузданим плимама и дивљим таласима, ја не знам, али знам да су и кроз ову строгу оцену уочљиве и неке сличности и дубоке разлике између те прошле и ове последње окупације. Овога пута, условљена фашистичким карактером поробљивача, па дакле и фашистичким карактером сарадње издајника са хитлеровским поробљивачем, неваљалства су била свакако још страштнија, још тежа, али паралелно с тим, условљене национално-револуционарним карактером борбе против фаштистичког агресора, која је, неминовно, истовремено била и борба против домаће реакције која се стопила, отворено или прикривено, са-тим агресором, честитости су биле далеко бројније, далеко поносније, далеко ефикасније. Кључ те разлике дала је сама Исидора Секулић у завршним редовима своје забелешке. - Данашње стање наппет отпштет жи-