Naša pošta

САВРЕМЕНИ ЗАКОН 99

ским установама и корпорацијама; да се приходи стручни увећају; најзад, што је не мање важно по струку саму, да се законом утврде: дужности и права; звања и плате службеника струке; да се ујемчи опстанак и унапређење за добре, савесне и вредне, а казна за неваљале и нерадне.

Пошто се овај пројекат има поднети на претрес грвом сазиву Народног Представништва то, да би исти могао бити на време готов, —

Наређујем: да се за израду „Пројекта закона о уређењу п. т. струке“ обргзује комисија...

Комисија је била састављена; дала је нацрт који је као такав и остао.

Један од значајнијих начелника пошта и телеграфа пређашње краљевине Србије и културна појава, био је несумњиво Сава Д. Мијалковић. Упорна је била његова борба да подручна му струка добије савремени закон. Дужност наспрам земље и љубав наспрам струке доводили су га до очајног узвика. У његовом реферату, од 18. ХТ. 1913 (Пт. весник, 17. 1. 1944), налазимо ставове који — иако су остали бев резултата, јер се до закона није дошло — остају «Ј'асеиве...». Начелник Мијалковић писаше ресорном министру:

Идући упоредо са напретком културе и она — п.т. установа се развијала од најпримитивнијих облика својих до сувременога савршенства: од ватре, која је паљена по брдима и којом је у палату Атрида јављен пад Троје, до бежичне телеграфије, којом се, благодарећи Херцовој теоркји о вабрацији етра, одржава, данас, нанзменична тренутна веза између просвећених европских земаља и њихних удаљених колонија, веза, која се, за лајика, граничи са облицима мистериозне телепатије. Њезина развијеност и њезина разгранатост узима се данас као поуздано мерило културе појединих народа. Она, из дана у дан, постаје све важнијом чињеницом по напредак целокупног чозечанства. Она је, одавно, постала насушном погребом како Државе тако и свакога појединца. Познати штрајкови на Западу и у Америци, којима је огобље ове установе дало маха својем незадовољству, због погцењивања важности његовога рада, створили су објективно уверење: да се престанак функције ма које друштвене установе не осећа онако тешко, по културне, економске и хуманитарне прилике, као што је то случај са п. т. установом.

У историји међународнога права нема ниједнога тако светлога чина којим су реализоване његове основне одредбе, као што је оснивање двају светских савеза — поштанског и телеграфског. Њихова егзистенција задахнута је пречишћеном хуманитарношћу и космополитизмом, она је — будући узвишена изнад себичних освајачких територијалних интереса — прокламовала једнакост и братство свију савезних земаља.

Познавајући историју ове установе код разних држава, уверен сам да се нећу огрешити о истину ако изјавим: да ни у једној културној земљи ова установа није била тако зле судбине, као што је с њом био случај у Србији, њој је тако мало поклањано пажње, да та пажња стоји у савршено 'обрнутој размери с значајем њезине улоге. И ако је њојзи у Србији, у самом почетку, дато много важности, тако, да су у п. т. службу примани и добро плаћани лицејци, нико се није забавио питањем: зашто наше поште и телеграфи не одговарају својој задаћи,а најмање наша јавност, која — као јак израз нашега националнога темперамента — жучно осуђује последице, не разбирајући за њине узроке.

Нека ми буде допуштено, да, што у краћим потезима, изнесем узроке; зашто је струка, која ми је поверена, не само у застоју него, релативно иу самој декаденцији. Платеп. т. службеника, нарочито почетничке плате,