Naša pošta

168

ИЗ ПРОШЛОСТИ ПОВОДОМ АРБРИТРАЖЕ О РАДИО ТЕЛЕГРАФУ У БЕОГРАДУ

Уговор који је наша држава закључила са Генералном Компанијом бежичне телеграфије у Београду 27 августа 1922 године, није задовољио наде и очекивања ниједне од уговарачких страна. Станица је отпочела рад у јуну 1924, и одмах се почиње неспоразумима, наравно, у питањима од прворедне важности за једну и другу страну, у питању прибирања и поделе транзитних такса. Ово је питање онда решено једним Правилником о извршењу уговора, закљученим у Београду 1 маја 1925... и другим једним, Правилником за извршење додатка уговора, закљученим опет у Београду, од истога дана и године.

Нећемо се сада упуштати у оцену тога правилника, мада би то било врло корисно за расправљање целокупног комплекса питања која се постављају. То ћемо учинити неком другом приликом. Озде ћемо истаћи: да ни овај правилник није задовољио стране уговорнице и да је поставио међу њима 16 спорних питања која су их одвела на арбритражу у Париз, где је 5 октобра 1928 г., донета одлука Изабраног суда. Па, ипак спорови нису престали и ми стојимо пред једним новим Избраним Судом.

Али, као што сам већ нагласио, није ми намера овога пута подвр-

гавати испитивању и критици: ни уговор, ни правилнике, ни одлуку Избраног суда. И на то ће једном доћи ред, ако ме који од наших пунонадежних правника не претекне, јер ја сматрам, да је ово питање једна згодна тема за њихову ученост и за доказ њихове зрелости и способности при решавању стручних проблема. Мене, у овом тренутку више интересује историјска страна питања и транзитних такса. Није ово први пут да се наша Управа Пошта парничи ради осигурања пуног ефекта транзитних такса за телеграме који пролазе нашу земљу. Мало коме је то познатом међу старијим генерацијама у струци, о новима и да не говоримо. " Било је то 1857 године. Турска је те године са Аустријом закључила посебни телеграфски уговор, и сматрајући да су три, онда вазалне подунавске књажевине, саставни део Отоманског царства, негирала је тим уговором право свим вазалним земљама, па и Србији, да наплаћује транзитни део такса за онај део земљишта од Земуна до Алексинца, који је био онда јужна граница Србије. Видело се да су Турци увек исти, — заклети непријатељи земље. Ништа није помогло што је ондашња Српска Влада, да би убрзала постављање телеграфске везе Истока и Запада, у добро схваћеном сопственом интересу и испуњавајући дату обавезу у једном своме раније закљученом уговору са Аустријом, понудила Турској један бескаматни зајам од 5 милиона гроша, (милион златних динара), коју је суму новаца у звечећој монети спровео и предао Порти у Цариграду, јула 1856 год, Јован Кумануди, трговац ондашњи, један од предака данашњега Претседника Скупштине. у

Спор је вођен и са једне и са друге стране, дуго, пуних седам година, упорно и истрајно, док најзад није завршен у корист српске тезе, а заостале, неисплаћене суме признатих такса исплаћене су на тај начин, што су и оне урачунате у онај део трибута, који је вазална Србија морала плаћати сизеренској Порти на име данка. На исти начин ликвидиран је и онај од Кумануди-а предати зајам, поступним отплатама од трибута данка.

Младен Ж. Радојковић, ондашњи секретар П. Т. Оделења, негдашњи главни књиговођа Главне Контроле, доцнији Начелник П. Т. Одељељења и наш први делегат на међународним скуповима и експерт за сва стручна питања, први писац наше Историје пошта, оставио је траг о томе занимљивоме спору у својим списима, штампаним периодично, у старим Весницима којих већ нестаје. Да би ове занимљиве стракице из наше историје сачували и отргли из заборава, ми ћемо у бројевима за овим, из њих прештампати неколико карактеристичних, званичних писама у намери, да будућем историописцу послуже као грађа за историју и тиме му олакшамо трудни посао.