Naša stvarnost

NAPREDNA UMETNOST 101

dine, Djura Teodorović, isto tako poznat beogradskoj umetničkoi publici.

Na kraju 1934 imamo već petoricu bivših larpuarlatista na strani nove umetnosti.

Za grafičku izložbu 1935 godine, koja se nije održala a koju je (kao i onu prvu) pripremala „Cvijeta Zuzorić”, spremili su svoje radove — 85 grafika, drvoreza i linoreza — Kujačić, Andrejević-Kun, Teodorović i jedan novopridošli istomišljenik, mladi Daniel Osmo. Krug se polako širi... Te godine oseća se dosta živa saradnia ovih umetnika, kako u „Nin”-u, tako i u mnogim naprednim časopisima.

Na jesenjoi izložbi 1935 godine izlažu Kuijačić, AndrejevićKun, Daniel Osmo i Boba Djiordiević, talentovana i samouka grafičarka. — Na ovoj izložbi vidimo da napredni umetnici pokušavaju da se služe pored grafike još i uliem.

Ovai moment je veoma značajan, jer to je prvi put da napredni umetnici pokušavaju da i u složenoi tehnici ulja suprotstave larpurlatistima svoje sredine dela inspirisana društvenoaktuelnim sadržajem, dela inspirisana naprednim shvatanjima kako uloge umetnosti tako isto i aktuelnih problema društva.

Grafički deo priloga na ovoj izložbi pretstavlia takodje jednu značajnu pojavu: Andrejević-Kun u svojim drvorezima prikazuje život rudarskih radnika — „Iz Borskog rudnika”; Kujačić nam pripoveda o dalmatinskom seljaku i njegovoj „bezvridnoj zemlji”, koja je u stvari neiscrpni maiđan tupine; Daniel Osmo govori o noćnom životu Sarajeva, a Boba Djordjević o radnicima sa pristaništa.

1936 godine na Prolećnoi izložbi beogradskih umetnika, vidimo na liniji napredne umetnosti, pored Kujačića, Andrejevića-Kuna, Daniela Osma, Bobe Djordjević, Dragana Berakovića još i sledeća poznata imena: Vinka Grdana, Petra Lubardu, Nikolu Martinovskog i Antuna Hutera. Ali pored ovih poznatih umetnika, kod kojih se proces opredeljivania obavljia sve izrazitije, vidimo i neka sasvim nova imena: Miroslava Kovačevića i Mihaila Stefanovića, čije je socijalno-umetničko shvatanje jasno, ali koji su kao umetnički stvaraoci tek u prvoj fazi izgradjivanja. Krug se, zaista, prilično proširio. Napredna umetnost nalazi sve više i više pristalica mediu beogradskim umetnicima.

Ako ovome krugu dodamo još i Petra Dobrovića, ovog slikara sa već utvrdjenom reputacijom, koji će, verovatno, uskoro otvoreno prići novoj umetnosti; ako imamo u vidu izjavu koju ie dao Milan Konjović, ovaj talentovani i kulturni slikar, povodom svoje izložbe u proleće ove godine: „Ja želim da u centrumu svoga umetničkog interesovanja sačuvam čoveka i njegov udes”; ako ne izgubimo iz vida sve one diskusije koje se svakodnevno sa strašću vode po umetničkim atelieima o novim viđdicima, o ulozi umetnosti i umetnika, onda vidimo da je