Naša stvarnost
JEDAN VID KRIZE DANAŠNJE MEDICINE 33
loškim zakonima. Zbog toga je lekaru potrebno da bude u isto vreme i prirodniak i psiholog i kao takav mora da telesne i duševne pojave na svojim bolesnicima prima kao činjenice ne upuštajući se u njihovo tumačenje.
Mediutim, današnji lekar po završetku školske medicine nije spremljen za tai posao. On se često nalazi u nezgodnom položaju kad mu se obrati za savet bolesnik, na kome ovai ne može da nadje nikakvu organsku bolest. Bolesnik se tim nalazom ne zadovoljava. On traži da bude oslobodjen neprijatnosti ili bola, da bude izlečen .
To je razlog što bolesnici ove vrste, — a OVi su mnOgoObrojni, — posle neuspeha lekarskog lečenja, odlaze „nadrilekarima”, onima koji sa manje savesnosti i znanja, a sa više umešnosti, utiču na bolesnikovu uobrazilju. I doista ovi ponekad uspevaju da pomognu bolesniku i da ga oslobode neprijatnih osećanja i osećaja. To je svakako jedan od važnih razloga nepoverenja prema zvaničnoj medicini, koja ne posvećuie dovolino pažnje ovim bolesnicima.
Postoji još jedan drugi uzrok nepoverenja prema naučnoi medicini, a to ie njena kolebliivost u terapiji.
Pod uticajem patološko-anatomskog pravca proučavanja, polovinom prošlog veka, nastupio je bio u medicini terapeutski pesimizam. Zatim sa razvitkom hirurgije, nastupa operativni radikalizam, odbacujući stolećima empirijski oprobane metode lečenja. Izgledalo je da interna medicina propada i da zavladjuje hirurgija. Ali dolazi reakcija i na to, pa se pcnovo vraća konzervativnom postupku do neophodne intervencije. Pa i tada hirurški pothvat treba da što manje unakazi i da što manie razori lednu organsku funkciju. Tako se veliki deo radikalnih operacija, kad god ie moguće, zamenjuje konzervativnim postupkom.
Zatim su teoriisko-dogmatična predubedjenja isto tako do-
odila do preterivanja u terapiji vitaminima, hormonima, u tera–piji vakcinama i serumima, kao i u upotrebi radiuma i rentgena. Za poslednjih trideset godina medicina je doživela „modu” fototerapije, elekiro-trapije, Opo-terapije. Nema metala i metaloida, alkaloida, fermenia, najčudnijh molekularnih spojeva, zrakova, raznog povrća, bilia, ne raćunajući neke bubice i mušice, teleću jetru, morsku vodu i intersticilalne tvorevine jajnika, štitne žijezde, nadbubrežne žljezde i mnogobroine vitamine od A ao Z, koji nisu upotrebljeni da utiču na liudske ćelije.
Ali nije samo lekarska zanešenost uzrok tome preterivanjiu u terapiji. Proizvodjači medikamenata i „trgovci preparatima i medicinskim aparatima na sve PIORUĆe načine nameću i lekarima i publici svoje proizvode.
Hemiisko-famaceutska industrija nameće lekarima metode lečenia. Reklamom, pseudo-naučnim publikacijama, knjigom itd., navodi ona lekara da bolesniku prepisuje medikamente u raznovrsnim oblicima. Pod vidom vulgarizacije znanja i obavešžta–