Naša stvarnost

34 | NAŠA STVARNOST

vanja javnosti, publici se nameću raznovrsni lekovi i metodi lečenja, većinom vrlo skupi i nepotrebno komplikovani. Tako ie stvoren ogroman broi „specijaliteta”„, a ncvac koji se za njih izdaje iznosi basnoslovne sume. Nesumnjivo je da ih ima koji su od velike koristi, koji su nezamenijivi pa čak i neophodni, ali je najveći broj tih preparata nepotreban, a zbog problematičnog dejstva doprinose da se i sama medicina znatno kompromituije u očima onih kojima treba da služi.

Iz ovih na dohvat navedenih primera vidi se da je zvanična školska meaicina u krizi zbog nepoverenja koje je izazvala prema sebi. Ona je izazvala nepoverenje i skepsu kako onih koji treba niom da se koriste, tako i samih lekara. Do toga je došlo zbog promenljivosti u shvatanjima osnovnih medicinskih problema, zbog zanemarivania čovekovog psihizma i zbog iednostranosti i preterivania u terapiji.

Pod ovakvim okolnostima razumlivo je što lekari traže novu orijentaciju medicine. Tako se može objasniti postanak homeopatije, antropozofske medicine, froijdizma, pa najzad i izgradjivanje nainovijeg naturističkog ili biološkog pravca medju lekarima Hitlerove Nemačke. Die neue deutsche Heilkunde ie reakciia na „školsku” medicinu (Schulmedizin), koja se, po promotorima OvOg novog pravca suviše udaljila od prirode i od naroda. Pošto nacional-socijalizam hoće sve da „preporodi”, to ni medicina ne može mu izbeći. Ona treba da se vrati, u terapiji, upotrebi prirodnih sretstava, kao što su vazduh, sunce, voda, bilie, a da odbaci sva ona veštačka sretstva kojia su nam dali tehnika, hemija i fizika.

Za sada je teško predvideti čemu će odvesti ovaj novi pravac u medicini. Ali je nesumnjivo da je i on izraz dogmatičkog preterivanja i zanesenjaštva svoje vrste.

Medicina će iz ove krize u kojoj se nalazi izići i nastaviti svoj razvoj znatno humanizovana i sredjena. Ona će se morati u isto vreme prilagoditi opštim filozofskim shvatanjima i napretcima prirodnih nauka. -

Ovu potrebu za revizijom svih pitanja kojia čine filozofiju medicine naročito osećaju kliničari i praktični lekari, oni koji su u neposrednom dodiru sa bolesnikom i niegovom sredinom. Zbog toga će baš oni i morati naiviše raditi na reformi medicine kako bi ova mogla, ne gubeći vezu sa prirodnim naukama, a s druge strane oslanjajući se na filozofiju i psihologiju, da se oslobodi tereta dogmatizma koje bilo vrste i svih drugih smetnji koje je u njenom razvoju koče. U svakom slučaju medicina će, i kao nauka i kao veština, morati u buduće da vodi više računa nego do sada o celom organizmu i celokupnoi ličnosti čovekovoi, odnosno bolesnikovolj.

D-R VOJISLAV ARNOVLJEVIĆ