Naša stvarnost

36 NAŠA STVARNOST

— Silo, si..i...lo... ubićeš me... — budila se i gospodia Ana i plačnim glasom opominjala muža da je i Ona tu i da pazi kako nemilosrdno i njoj razbija san. Bez odgovora okretala se na drugu stranu i nastavljala andjeoski san.

Na udar batine o pod prva dva spavača na krevetu — ladli trpela su skoro mali moždani udar, toliko ie tavanica bila blizu i toliko su udari odjekivali u slepoočnicama. Skakali su iz sna obično sa krikom, oznojeni i nemirni prekidajući nedovršeni san. Skakali su u postelji, pužali se niz nju kao mačke i tresli se u mračnoi sobi od zime.

Kalfe su se trzate u svojoj sobi u nemirnom snu i kroz poluotvorene kapke psovali gazdi i šegrtima oca i mater. Teško je bilo to budjenje, jer nije moglo odmah u istom trenutku sa tutnjavom nad glavom da prodre u svest, da čovek više nije šegri, da može još nastaviti da spava, i da se tutniava ne odnosi na ovu sobu. A, ona se čula i slepo slušala po četiri, po pet godina dok ie trajalo ono divno detinjstvo u šegrtskoij sobi!

Najzad, bilo je prijatno ipak saznanje, koje ie dolazio sa potpunim budjenjem. da je kalfa kalfa, da nije šegrt, ı da ie to vreme prošlo kao rdjav san. Ne, tutniava se nije odnosila na ovu sobu. Zato stu letele po sobi psovke i pominjale oca, mater i svece. ;

Kuvarica je stenjala u kujni i dremala još trideset minuta, koliko je imala pravo, do četir i po, kada je morala i ona da ustane. Zimi, ta slatka jeza kroz polusan, trajala ie do pola šest.

Silvije se s mukom vraćao u krevet i pokušavao da se umiri. To nije išlo ni malo lako.

— Oni, bećari, baš i ne moraju da se dignu na lupu. Šta znam ja šta se pod patosoni dogadja. Možda se još i sad meškolie i tegle, a ja stara budala verujem da su ustali. Baš ih briga. Neka lupa stari. Imaiu oni kada.

Pokušavao je da okrene glavu u jastuke, da navuče jorgan preko glave i da zaspi. To je bilo uzalud. Umesto dremanja, on je prisluškivao.

Nije se čulo ništa. Sigurno nisu ustali. Sigurno nisu.

— Dakle, moram baš ja da odem dole. — Muklo je stenjao oblačeći se, uzimao je štap i silazio da lično pogleda u onu odvratnu sobu, koju je on mrzeo strašno, sam ne znajući zašto. U stvari ona bi ga svaki put potsetila na šest godina ropski provedenih u kući Jordana Pavlovića, u sobi prema kojoj ie ova šegriska bila zlatna.

Dečaci nisu nikad ni pokušavali da nastavliaiu san. Znali su dobro da će kroz nekoliko minuta zatreštati kroz hodnik kao poslednia strašna Opomena, gazdina drenova budža. Nije se gazda više ni morao spuštati dole. Oni bi kao i svaki put do sada svakako ustali. Ali on nije spokojan. Sa slašću se podvrgavao tom svakodnevnom mučenju.