Naša stvarnost

86 NAŠA STVARNOST

političke slobode, zatekla je srpsko gradjanstvo u Vojvodini u mnogo povoljnijem položaju nego što je bio onai iz 48. Politički zrelije i iskusnije, uz objektivno stanje u društvu u kojem ie odnos snaga pomeren u njegovu korist, Ono ije sada Osposobljeno da se ozbiljnije uhvati u koštac sa jerarhiiom i da sebi postavi kao zadaću: postati glavni nacionalni pertstavnik YO\lvodjanskih Srba, oteti tai položaji od jerarhije i degredirati Ovu na sekundarnu ulogu u političkom i društvenom životu Vojvodine. Najznačajnija strana OVOg nOVOS liberalnog, demokratskog i naprednjačkog pravca, koji je inaugurisao Miletić, bila je: iz osnova izmenjen stav prema bečkom apsolutizmu i prema Ma-. djarima. „Dosta je srpski narod bio garda Austrije”, to je formula ove politike s obzirom na Beč i Peštu: (U to vreme Oodnosi izmedju Madjara i Srba vrlo su dobri. Tako proslavi Save Tekelije u Novom Sadu 1861 prisustvuju izaslanici Madjara, Mavro Jokai, baron Podmanicki i novinar Urhazi). Tom svom političkom vjeruju ostao je Miletić veran i onda kada je vodio borbu protiv Madjara, za vreme donošenja „zakona o narodnostma” krajem šezdesetih godina. Ovaj „odlučan slobodnjak sa republikanskim tendencijama, oduševljen spisima Maciniia, b+sedama Kastelara i podvizima Garibaldija” (Jovan Skerlić), tada ovako govori: gora je sramota, posle tolikog iskustva i opet se sam tudjim orudjem napraviti, nego žrtva jače she i nepravde postati”. Ili: „Ja pak Bečkoi reakciji, ili onome što bi njoj u prilog išlo, ili što vid njen na sebi nosi, a narodu nalposle ništa ne pomaže, moga veka ni minut moga života posvetiti i poslužiti neću” (V. Stajić). To je bio ne samo iedan nov pravac već i jedan pošten obračun sa politikom iz 1848. U još uvek neobično zamršenim političkim prilikama kakve su vladale u Austriji i nakon stupanja na snagu ustava od 1961 i onog od. 1867 bilo je teško koordinirati nacionalne i političke interese vojvodjanskih Srba sa interesima opšteg društvenog napretka. Istorijska je zasluga Miletića da je energično težio takvoj kOOTdinaciji. Protiv jerarhije koja pod vidom odbrane narodnosti i nadalje ostaje uporna u svojoj politici pomaganja bečkog apsolutizma, braneći na taj način svoje interese koji su dovedeni u pitanie propadanjiem feudalizma i postepenim prodiranjem gradianskog porefka, Miletić i njegova Narodna slobodoumna stranka otfpočinie borbu. Nasuprot austro-filskim težnjama jerarhije on ističe svoji slobodoumni i naprednjački program: „Mi se imamo brinuti i za ustavnu slobodu, i ona je onakva ista. zvezda naša kao i narodnost. Mi nećemo hteti obezbediti našu narodnost na štetu ustavne slobode. Mi smo i Srbi i gradjani.”

Osnova tog konflikta izmedju Miletića i jerarhije nalazi se u ekonomskoi suprotnosti izmedju jerarhije, kao feudalnog veleposednika, i liberalnog gradianstva koje je bilo zaintereso—