Naša stvarnost

POSETA

(Odlomak iz romana}

— Maro, večeras ćemo dobiti goste.

— Na večeru?

— 1 na večeru.

— Da koljem piliće?

— Ah, ne! Spremite teleće šnicle. Moram vas unapred spremiti na jedan veliki posao . . . No, vi ste sa sela, umećete se snaći.

Mara se začudi: zašto je milostiva tako ljubazna?

— Znate, dolaze gospodinovi roditeli. Oni su seljaci . .. Nezgodno je što dolaze skupa. Zbog spavanja je nezgodno. No, šta da radimo! . . . Prenesite divan iz spavaće sobe i smestite im . . . gde da ih smestimo? Bogme, u gospodinovu sobu! Niegovi su roditelji! Neće valida ostati đugo! U prvom redti pripremite kupatilo . . . i dve kutije praška za buhe.

Iza nasmejanog lica gospodja je pokušala da sakrije svoju nezgodu pred služavkom.

— Ništa za to, — reče Mara. — Selo je puno buva, a ima ih u gradu. .

— Znate, gospodin se mučio kao djak: sam se školovao!

Uveče je gospodin sa stanice automobilom dovezao goste. Snaja ih je dočekala na vratima.

— Dobro veče! Liubim ruke!

U pretsoblje ie najpre ušla starica, povezana crnom maramom, u muškom zimskom kaputu, za koji ie Mara odmah pogodila da je sinovliev. Bila je obuvena u cipele. Nosila ie punu korpu prekrivenu belim usnovanim peškirom. Snaja se sagnu da joj o ruku, stara se uplašeno trže i zbunjeno odgovori:

— Hvala.

Napravila je dva koraka, pružila i Mari ruku, poljubila se s njom, pa i nioi rekla:

— Hvala. .

— To je naša devojka, mama! — brzo objasni snaja.

Stari seliak ioš je staiao u vratima. Premetnuo je štap u levu ruku i ušao u pretsoblie smelije nego žena. Seljianka ije gledala sina koji je ocu svlačio kaput. Oči su joj vlažno sijale. Pošla ie za Marom u kuhinju.

| — Ma zebe meni glava, dai mi kapu! — govorio je seljak sinu advokatu, pokrivši svoju ćelu širokom crnom rukom. Nemam ja kose! — Stari je pružio rtku čiviluku.