Naša stvarnost

76 NAŠA STVARNOST

— Stara neka jede u kuhinji, nije na bolje ni naučila!

Mati ie sedela kod kuhiniskog stola, sagnute glave. Suhim palcem glačila ja krajičak žute maramice koja je virila iz stisnute šake. Mara je premeštala posude po stolu i koliko je mogla pravila time buku. Ali onu viku iz sobe nije mogla da zabašuri.

— Ništa to, maiko, ništa, — pokušala je da teši staricu. U svakoj kući ima nesloge ... Vidite, poznavala sam jednu porodicu... Ona zaćuta. Reči se učiniše i nio| samoj hladne, prazne, besmislene. Znala ie da ne dopiru do materinog srca. Iz trpezarije se sad nije ništa čulo.

Onda u muklu kuhinju udje advokat. Usne su mu bile iskrivljene u neprijatan osmejak. Spuštenih ramena, izgledao je DOgružen. Stao je pred staricu kao da moli za oproštaj bez reči. Toga časka nije nimalo ličio na onog: oholog advokata kome je inače bilo ispod časti da udie u kuhinju. Stao |e časak dva mirno kao da razmišlia na koji način da se približi toj starici kojia ga je nekad za ruku vodila preko strnia i upućivala ga da staje na njene stope da ga strnje ne bi izbolo. Mari se učini da on sad misli baš nato strnje. Advokat se saže materi:

— Nisam ja, mamo, ništa zla mislio, a ti odmah...

„Sınekšao je srce” pomisli Mara. Izmakla se do prozora i počela, da bi se zaposlila ma čim, da briše suhu čašu.

Posle podne advokat je otišao u svoju kancelariju. Stari je pušio u sobi i čitao novine, a starica se nije htela maknuti iz kuhinje. Gospodja Petrović dobila je goste: dve prijateljice došle su u uobičajeni dan na čai.

Snaja je preklinjala svekrvu:

— Mama, molim vas, haidete u sobu! Misliće ove gospodie da ja vas krijem, šta li...

— Neka misle šta hoće, — odvrati starica. — Lako je njima, — i još pred snajom potražila je od Mare krpu za brisanje suda.

— Maro, skuvajte mami kafu. I nama. Mama, želite li kafu?

— Nisam. ja na kafu naučila, — potekoše mukle i neprijateliske reči staričine.

Mrmljajući nevešto krpom po sudovima, stara je izlivala svoje jade:

— Vidiš, ćerko, kako je to: ona je gospojia pored moga sina, pa sad smo mi prosti!.. A ja sam, vidiš, jedinicu kravu uhvatila za rogove, prodala je pa njega poslala u Zagreb. „Hoću” kaže „gimnaziju”. Pa dobro, sine, kad dobro učiš, mi ćemo ti put otvoTiti. A i učitelji su govorili: Dajte ga na nauku!.. A to su velike škole, te gimnazije. A mi smo želeli da on izuči za buhaltera. On hoće veće — pa idi! Mi ćemo se promučiti. A gde sad? Moi stariji sin, Pane, prebacuje: Što ste ga, veli, školovali, kad vam sađ ne pomaže? ... Pane se priženio u iednu kuću sa dugom. Pa zar to Jovo nile mogao vratiti i volove mu kupiti, i sinove mu ško-