Naša stvarnost

BILANS ; 99

Tako dr. Tecdosić doteruje Engelsa: dok je kcd Engelsa „svaka ge. neracija stajala na ramenima ptethcdne”, kod Teodosića „svaki član čitave linije jedne generacije ncsi na plećima razvitak njene industrije”, dok Engels kaže da Feuerbach, kad stvari posmatra materialistički, ne računa sa istorijom, Teodosić prosto naprosto Feuerbach-a kao materialistu izbacije iz istorije uopšte. Tako nas dr. Tecdosić uči i tcme kako je Feuerbach „bio prinudjen npr. da, nažalcst, vidi umestc zdravih ljudi, jednu gcmilu skrofuloznih gladnica”, i „da se, dakle, vrati idealizmu, u kome jedan materijalist vidi istcvremenc. i potrebu i usicv za jednu prcmenu, podjednako kac i u industriji i društvencj razvrstanosti ljudi”!

Ovako čudovišnom upropašćavanju smisla nepotreban je ma Kkakav ozbiljniji kcmentar. Tu se igra jedno vrzinc kolc kcme nema ni početka ni kraja: Mefafizika se pretvara u metafizičare (Č.Ž. br. 5—6, 3. 65), raskidanje prelazi u podleganje (s. 65), životno u zemaljsko (s. 66), celu jednu rečenicu zamenjuje samc. jedno mudrc. medjutim (s. 66), pcjavljuju se neka tajanstvena miža i spoljna žula (s. 66), najrazličitiji pojmcvi prevedeni su izrazom iskusfvc, primitivni oblici postaju primarna svojstva (s. 66), „materializam sadrži u sebi naivno ujedinjenje klica svestranog razvića” (s. 66), tvrditi da je jedna reč više no reč istc je za Tecdosića štc i tvrditi „da je Jedan naziv viši od drugoga” (s. 67), pcjavljuju se neki tajanstveni „utisci dobijen! egoizmom” (s. 67), kac takvo postaje takozvano (s. 68),zloupctrebljavanje pretvara se u suverenitet (Feuerbach, s. 27),radi se. o tome postaje nabasa se {s. 58), „hrišćanstvo ie stupilo u svoj poslednji stadion” (s. 94), intervencf!ja postaje prcnalazak (s. 14), zaraženo se pretvara u spcjeno (s. 14), očajnc u krepko (s. 64), neprikosnoveno u neopipljivo (s. 67), nepoznat u istinit (s. 76), ma koliko bili značajniji u iako odlični (s. 80), itd., itd. Na strani 924 čitamc: „...hrišćanstvo pcstajalo je sve više i više isključivc, svcjinom vladajućih klasa, kcje su je upctrebljavale samo kao sredstvc vladanja nižim klasama koje su njima zadovoljavane.” Moramc: iskrenc žaliti dobrcnamernog čitaoca koji sa poštencm željcm da nešto sazna razbija uzalud glavu nad cvakvim besmislicama.

Prema onome što smc: ovde izneli biće svakcme jasno da ni sve ostalo ne mcže biti drukčije. A treba uzeti u cbzir da se cvde radi c\ grLbom izcpačavanju jednog naučnog štiva. Tamo gde ni dobar slobodni prevod ne bi bic. dovcijan, nailazimc: na slobodno unakaženje criginala. Prvi uslov za icle pristojno prevodjenje jedncg takvog štiva bic bi bar razumevanje njegcvog smisla. A kakvog razumevanje jedncg naučncg teksta može da ima čovek koji ne zna ni smisao pojedinih reči? To jasno pokazuje, na kraju prevcda Engelscve knjige dodani Tumač reči i pojmova, ukome, na opšte uveselenje čitalaca, dolaze do punog izražaja Teodosićeva naučna sprema i njegov imprcvizatcrski talent. Evo nekoliko primera:

„Apstraktno — odvajanje duha od materije, gcli pojam.”

„Analiza — razvijanje jednog pcjma.” (Prema tome bi sinteza bila „Zavijanje jedncg pojma”.)

„Atmosfera — najbliža okolina čcveka.” (Pogledajmo Engelsov tekst, jer uloga Tumača je svakakc da nam prctumači u kome su smislu ipotrebljene reči u samoj knjizi kojcj je Tumač pridodan. Na strani 21 čitamc: „u filozcfski cbojenoj nemačkcij atmcsferi”, čime su pogrešno Dreve-

7*