Naša stvarnost

114 LJUDI — DOGAĐAJI — KNJIGE

Mirko Kujačić: LINOREZ.

U mučnoj i oporoj borbi sa prirodnim silama, čovek je gotovo od prvih irenušaka svoje istorije pronašao krov. Vekovima je: gradio iznad svoje glave zaštitu od kiša, smetova, fuče i velrova. Znao je on već odavno da krov freba nagnufi više, u predelima gde snegovi sporo kopne, da ga treba zaokruoliti zbog velrova, svaki čas prefresati, popravljati, bdili nad njim: razbešnjene nepogode okome se prvo na njega. Razbijale su se i najžešće prirodne nemani na fim krovovima od slame, od šindre, frske, drveta, ćera– mide, od crepa, kamena, pleha i škriljca, a već sto pedeset godina, od kako je praklični genije Franklina pružio svetu čarobni šlapić za hvatanje gromova, mogao je čovek, bar što se prirode fiče, koliko-toliko mirno da sedi kraj prozora i da gleda kako se kidaju oluje o sleme krovova. Da oseća toplinu, uflulkanost i ljubav. Da se odmori, da se opruži posle truda, kafkad posle ubistvenog posla, najčešće posle mučnog, za drugog obavljenog rada. Osiguran, zaklonjen, zaštićen. Pod krovom.

Tako je krov postao više nego znamenje. Čovek bez krova da li je dovoljno čovek?

Ali, evo novih nevremena i nepogoda koje ss sručuju na ljudske krovove. Nevremena i nepogoda koje ljudi spremaju ljudima. Katastrofe koje nisu katastrofe prirode. To nisu ni oluje, ni snežne lavine, ni poplave, ni zemlje koje se odronjavaju i lome kuće kao kulije. To nisu ni katrastrofe u rudnicima, veliki požari, željezničke i avionske nesreće, u kojima su ljudski prsti donekle