Naša stvarnost
86 ARAGON
zad, moj živof je ipak konačno ispisan lim dugim nizom dana, službom koju sam obavljao, svim onim što sam bio u svoje vreme ... od fe do fe godine.”
Nije prekinula njegovo ćufanje, samo je rukom obgrlila njegova ramena. On joj se nasmeši: „Hiljadu devet sto frinaesta! Razumeš li kako je fo čudno, ovaj dafum, hiljadu devei slo frinaesla? Evo, fu smo. Sećam se kad sam mislio: olsada hiljadu devet slo peta, hiljadu devet sto desela. A zatim, hiljadu devet sto frinaesta...”
Elizu obuze leška fuga. Mislila je na svoje godine. Pripi se uz muža šapućući: garavi, garavi... — Vidiš li, kad mi je bilo dvadeset godina nisam bio siguran da sve šlo sam radio nije bila komedija. Nisam ·imao još nikakvu odgovornost u svelu u kome sam živeo. Studirao sam, ali nisam u to verovao. Učio sam, a lo je bila samo uloga. Postojao je Rišar na sceni i prosto Rižar... — Postoji uvek Riko, reče ona. — Da i ne, jadna moja mala, da i ne. Znaš kako Žozef Kenel kaže ... dvostruki ljudi... da smo svi mi danas dvosfruki ljudi... Prvi ispunjava funkciju u društvu, drugi koji s prvim nema ništa zajedničkog, koji ga kalkad mrzi, suprotan mu je.... jednom rečju čovek! Dakle, razumeš li, ima frenutaka kao naprimer večeras, kad strahovito osećam da se briše drugi, a postoji samo onaj prvi... — To nije istina, Riko, fu smo zajedno, u mekom gnezdu, sa dragim stvarima, gledaj, nož za sečenje hartije, lampa, časovnik, Liza, njena
crna kosa, sve omiljene stvari garavog . .. — O! Lizetla, kako mi naše uločište izgleda nesigurno noćas! Verovalno da su fo godine, ali ne mogu više da ne slušam glasove spolja... — Ne
voliš me dakle više!
On je priljubi uz sebe ne odgovarajući. Nišla se nije čulo, do metalno krilo vremena. Zalim, nastavi:
„Ima, eto, fako reči na koje sam se vrlo mlad zakleo. Znaš, Rembo: „„Užasavam se svih zanata. Vlasnici i radnici, i jedni i drugi proslaci, gnusni. Ruka koja drži pero ravna je ruci koja drži plug. Kakav rukati vek. Neću imali nikad svoju ruku...” —
Ti se pozivaš na Remboa kao na Sveto Pismo ... — Dobro znaš, da meni, fo je bilo moje Svelfo Pismo, a ne Pavle, a ne Paslor Mono... Dugo sam ponavljao ovu rečenicu i govorio sebi
da se komedija nastavlja, ali da u sivari ja neću imafi nikad svoju ruku.. Pa šta”.
Digao je svoju desnu pesnicu.
„Ti iH ne vidiš, ali evo, ja, ja ih osećam, fu su lisice. Život mi je stavio lance. Profesija, veruj mi, Lizeta, profesija je jača od čoveka. To fi je, odigrao sam svoje, bio sam ono što sam bio... — Jedan nevaljali Riko, slafki Riko, ljubljeni Riko... — Lizeta, mala moja, ima ljudi koji hoće rat...”
izgovorio je fo šupljim, šištavim glasom. Žena se polpuno podiže u krevetu i naže nad njim. Njegova glava se nađe na njenim grudima koje je oselio dosla zadihane.
„Rišar? Šta kažeš? Ko bi mogao? Nemci? Kajzer?”