Naša stvarnost

LEPI KVARTOVI 85

Vrala se zaivoriše, korak je prolazio kroz odaje. Ipak je preživljavala svoj svakodnevni sfrah: „Riko?” uzviknula je. A on, kao uvek, iz preisoblja, odgovorio je: „Ja garavi!” Direktor opšteg odeljenja državnih papira vraćao se kući, prilično zabrinuf. Žena primeti odmah njegovu zamorenosi. Imao je te večeri važne razgovore, pored redovne službe, sa činovnicima Minislarstva finansija, bankarima: „Nešto važno, moj Riko? — Ne, Lizo... ništa”. /

Ona je dobro znala, po njegovom rasejanom poljupcu, da on laže.

„Ti si umoran, garavi? Možda si gladan? Ne. Čak ni nešto slatko? Garavi mnogo voli pekmez...”

Umoran pokret njegove ruke prekide je:

„Ne, uveravam le, ne freba mi, da legnem jedino ... Samo da se raskomofim, i bićemo zajedno...” Tek se sada ona uznemiri: „Šta je Riko? Matori moj, hodi brzo u moj zagrljaj, imaš briga ... Da, da . .. — Ne, reče on, nisu to brige, nešto je drugo.”

Seo je na prugasfi pul i skidao svoje duboke cipele. Jedno je dugme bilo otpalo: „Ne volim ova patent-dugmelta. Svaki čas se lome...”

Eliza ga je gledala kako se svlači. Opet je oslabio. Videlo se da mu je košulja bila široka oko vrata kad je skidao okovratnik. Nasmejala se kad je svukao košulju i ostao u gaćama. Imao je frup već podosta kvrgav i dlake koje su ocrtavale pravilan palmov list od malog frbuha do grudnog koša. Navukao je svoju noćnu košulju, izvučenu ispod jastuka. Klasična košulja kao sve muške noćne košulje, izvezena crvenim.

„Dođi brzo, garavi, hodi brzo... Ti ćeš već sve zaboravifi... Tako je tužno bez febe ... Našta misliš?”

U noćnoj košulji, golih nogu, stajao je nepomičan, razmišljajući, sa istim onim geslom kojim je proveravao donju ivicu svojih brkova, pažljivo pofkresanu — pokret po kome je dobro bio poznat u Ministarstvu.

„ Mislim na godine koje prolaze... Na ono što je sebi čovek obećao, na ono što se ispunilo... Na fo da ljudski živoš traje... Na način kako sam ga zamišljao... — | suviše si ozbiljan, nevaljali Riko, vuci se u krevet, mili moj”.

Nije se pokrenuo, naslavio je dosta tihim glasom: „Tako sam i zamišljao život, između detlinjsiva i starosti. Ne računajući definjstvo, ne računajući slarosi. Trideset godina je otprilike preoslajalo za ostvarenje mog programa. Govorio sam sebi: „Imam još fričetvrtine od njih, polovinu, sve fo... sve je to vrlo lepo.”

On se uvuče u krevet. Njihove noge se izmešaše. „Hladne su fi nožice, reče sasvim blago. Ona odgovori: „Krevef bez tebe nije krevet... Zašto si tako sad tužan? — Ipak, sva mladost je iza nas, ne vidiš li, Lizo. Više ne mogu da se igram sa životom. Čak i kad bih činio prave ludosti. | kad bih otišao sa cirkusom da budem paradni glupi avgust... — Bi li me pustila?) — Ne, harlekino ... — ili naoružan da napadam na ulici inkasante, naj-