Naša stvarnost

88 ARAGON

To je grozno, zaboga... Ko? — Grozno ... | ja nalazim da je to grozno. Ipak, tako je feško odlučiti . . . znati. | ne samo rđavi ljudi, znaj. Vrlo plemeniti, vrlo dobri ljudi. Ljudi koje cenim... eslo se čovek pila šta da misli. Dvosfruk, neizvesan čovek. Društveni čovek hladno rasmafra katastrofe. Čovek prosto čovek ne odlučuje se na fo lako... Čudno je fo... — Rišar li ne misliš fako, fi? Ne, ne fi. Slušaj. Rat! Zaboga, zamisli šta biva od Liza i Rišara, od svih Liza i Rišara, u jednom ratu! Bože moj, zar nisi video u bioskopu Balkanski raf? Tu grozolu! Rišar, u toj stvari, fi ne možeš da budeš dvosliruki čovek, ti?” Vreme, ravnodušno, ljuljalo se u svom holandskom porce-

lanu. Dah Grezandaža minu pored Elizinih grudi... „Ništa ne razumem . . . Govorim sebi da bi najbolje bilo ništa ne videti, ne čuti . . . Šta mogu? Sva moja zašlila leži u toj dvostrukosti, dvoličnosti, u tom održavanju jedne oaze za nas. Pobeći! Ah! Može li se pobeći zaista? Vidi, Žozef Kenel . . . Kakva čudna avaniura, zar ne? Ta ljubav koja ga je zgrabila, sada, kada je njegov život završen, njegova mladost . . . Meni, meni to izgleda

zaprepašćujuće, glupo i čudesno. Nije to rđava devojka, znaj! Obmana! Kakvu obmanu može on imali? Obmanu oaze isto tako, obmanu nečega šlo beži od gvozdenog pravila sveta. On je ukrao fu ženu, razumeš li, kao što smo svi mi ukrali svoju SreČU „.,» — Ali rat . . .” reče ona. Rišar je milovao. Rišar je bio fu, pored nje, reč rat gubila je ovde od svoje ošlrine, ali je ipak lebdela u sobi podmuklom snagom jedne pretnje, gotova da se sruči sa velikih zavesa, isto kao i sa odblesaka, tamo u ogledalu, lakovanog ormana. izgledalo je kao da Rišar glasno sanja:

„Žozet Kenel . . .Poznaješ li čoveka neobičnijeg? Taj čovek čiji su ceo živof i smisao bili uvek podeljeni između lako raznolikih snaga: ljubav, ljubav prema njegovoj ženi napravila je od njega ono šlo je društveno on. Ona ga je prezirala, fi znaš, a on je hleo da je pobedi, da je ubedi. On je pridavao ljubavi vrlo visoko značenje. Počeo je da pravi poslove . . . Poslovi su bili jači. Ljubav, vidiš, pada pred poslovima. On je poslao gospodar jednog sveta, ali ne i svog srca. Sada, evo, ponovo je ščepan, ponovo lud. Uveravam fe, poznajem ga dobro. On voli Karlotu. On nalazi opet sebe, opet je on onaj mladić koji se smejao banci i berzi, onaj isti koji je celog života voleo. poeziju i slikarstvo i muziku, onaj prijatelj, onaj stari prijatelj koji je izgradio moju mladost, koji mi je čitao Bodlera kad mi je bilo četrnaest godina. Rai, Riko, raf... — Da, raf. Ne sumnjam da bi Žozet Kenel, naprimer, ako bi ga upilali da li je za ral, mogao da odgovori drugojače a ne samo sa užasom, sa srdžbom. Da... pa ipak dva ili fri pufa, osetio sam da on nije baš sasvim nepri-

jateljski raspoložen prema toj ideji, i ja ne znam, možda se i varam, ali je moja pažnja isuviše zauzela izvesnim operacijama na Berzi . . . Neću imati nikada svoju ruku . . . Da, eto, u izvesnom smislu . . . U izvesnom smislu . . . — Riko, rat . . . O, garavi?

—- Lizice, mila moja, priđi tu, sasvim blizu, pored Rika . . . Veoma