Naša stvarnost

113 MILAN DEDINAC

Vetar na obali Špre.

Vetar na Pagu što podriva i ljulja zvonike

Vefar od koga beže kameni sveci s Karlovog mosta u Pragu Vetar na Seni

Vetar koji je svakog čoveka tri put obišao

Vetar koji je sav vazduh potrošio

Ah, vetar! Vetar!

Vetar koji zna sva žita, sve žice, sve gradove i ljude i obešeno rublje, i kose, i beskućnike, i tople bil jke, i otvorene prozore, i ptice, i zidove leprozne, i sve tavane, i ulice, i jauke iz korena iščupane šume, i sve, sve trave što u Vijoru vetrovite, preko mora, za njim, svuda oko Zemlje lete.

To je on! On. Ovaj vetar iza prozora jutros je ispod Ade Huje na obalu Dunava sišao, crven i znojav da se dobro napije vode.

POSLE POLA ČASA BESMISLENOG STOJANJA

Ali, kakav je to, ma kakav je to dim što mi na usta bije? GUstina. Ne govori, ne govori više. Para me sumporna guši. Bljutavo. Taj ugalj! I znoj. Ta lukava krv, ljuta i crna, s mr_jlom Sunčeve svetlosti na mome licu, oko nozdrva, ta neumorna krv, nikla krv što se puši.

Ooo!

iskidala se pluća ne od mog

nego od tudjeg disanja

O, zar je taj dah rudara toliko u mene urastao

a ja sam s tim čovekom, juče, samo kratko govorio! Zašto je toliki ugalj u mojim grudima ostao?

To nije moj dah u meni nego sve tudja izdisanja Ja ne znam kako je ovaj oganj u mojim plućima postao

Odista, ne umem više!

Istrošila se pluća od mutnih isparenja, od peska, od vetra i vatre od novorodjenog mora posle kiše od šljunka posle kiše od ugašenih govora od lepljivog lišća što s proleća eksplozijama diše ispod ovog mog u Suncu prozora Od njenog oštrog daha, te žene, što sam ga svu noć iz nje | udisao pa sam ga do budjenja, i više, lagano izdisao