Naša stvarnost

126 MILO NIKOLIĆ

'prkana iz njegove ponekad dučićevske mladosti. Njega ukočiše u njegovoj srdžbi: vaza nije slomljena. Ali papuča nije bilo. I njega obuhvali beskrajna fuga.

— Tražife, preklinjem vas, Cano, fi nemoj, idi ti, uči, srećo, uči istoriju, veli profesor Apfić, ne veli ništa, traži i fi, tražite svi, ja ću propasti, bose noge, pod, ja...

— Zaboga, papa...

On se naglo frže i uzvitla pesnicama.

— Gubi se! Ti, valjda, da učiniš nešto za mene? Napolje, šta se previjaš tu? A gdje je tebi služavka? Spava, a? A posle ćeš reći: reuma, krsta... vi ste se dogovorili da me mučife. Daću ja 'vama, dao bih vam da nije šta mi je. Maro, Maro, boga ti fvoga sluganskog, šta se ne dižeš? Tebi bar mogu da sudim!

— Ona je na pijaci, znaš ona... — pokuša da ga zadrži žena.

Sa zavežljajem kraj jakih nogu, plava, kruta djevojka je stajala u kuhinji. Muž upitno pogleda ženu.

— Znaš, ja sam bfela da je olpustim, nije za nas, ne sluša.

Kao frut je, i lažljivica, znaš, nije za nas... Ja ću sama da radim, mogu ja još dok se ne nađe bolja. — Ti da radiš? Šla mudruješ? A posle ćeš reći... ne mučile

me više, zlikovci! Ko je to čuo da ona radi? Imam li vinograde? imam. Kuće? Imam? Imam li radnju i fabriku koža? Imam, pusto ne oslfalo! A ona da mi doskoči, da me slomi, hoće služavka da bude! Vuci se fi, djevojčuro, za mojim papučama, iz zemlje da ih iskopaš! A li, ženo, ti...

— Pavle, za boga miloga, neka ide, ja ću, mi ćemo... Ona je svakakva, lažljiva, kradljiva...

Gazda Pavle se zacenu od jefkoga smjeha.

— Kradljiva? Pa to je ona... luda familijo moja! Ludnice, a ne kućo!

Debeli hifri prsti razriše zavežljaj kao prasići gomilu đubreta. Krpe, lanena suknja, vunene čarape, marame i plefivo. On opipa očima služavku i zaustavi se na njenom frbuhu, nabubrelom ispod nabrane suknje.

— Tu li si ih, zmijo, sakrila? . . .

On prifišfe ruke na njen frbuh, pipajući. Djevojka stuknu nazad i ftupo se nasloni na šporel.

— Aa, ona je frudna. Sloga fi... pa šta s fim, šta mi s fim imamo? Dajle vi meni, bog vam sudio, moje papuče! Šta se fo nas liče? Papuče, papuče na sredu, ili...

Persa ga je ćulke gledala. Njega zaustavi faj pogled, i on se 'unezvjereno okrelfe oko sebe. Kao da je sve bilo mrtvo oko njega, samo mu mačak, u prolazu, lijeno dofače bokom nogu. Oči muža i žene su se godinama gledale, godinama ljubile i mrzjele i uvijek razumijevale. Pavla poče da obuhvata silna žalost, nad ži“volom, nad svojim živofom, na koji, efo, niko nije pazio. Zatim 'zabaci ruke na leđa i čvrsto pređe kuhinjom: bogamu šla su on i