Naša stvarnost

»COMMEDIA DELL' ARTE« 137

da je teško razlikovati izvodioce od onih koji ne izvode. | mada se na faj način narušava fok prvobilne igre, zainteresovanost se nipošto ne smanjuje. Tako to ide sve dofle dok neka odlučnija ruka ne vrati svakoga na svoje mesto.”

To neobično svojsivo narodnog leafra objašnjava prof. Bogahirev lime šio olkriva da publika narodnog pozorišla ne ide za sadržinom igre, jer iz godine u godinu gleda uvek iste božićne i uskršnje drame — f.zv. „Dorofe” i sl. Gledalac prafi igru sa vanrednim inferesovanjem iako je čitavu zna napamet. U tome je, kaže prof. Bogaktirev, principijelna razlika između gledaoca narodnog pozorišta i prosečnog posetioca našeg pozorišta. „Publiku narodnog žjeafra mogli bismo da uporedimo sa onim refkim ljubiteljima pozorišta koji su u svome životu već po dvadeset ili trideset puta videli Šekspirovog Hamlela, znaju pojedine dialoge i monologe napamet, sećaju se kako su pojedine scene igrali slavni glumci — pa ipak idu frideselprvi put da bi poznale scene ponovo proživeli. Estehsko osećanje takvog gledaoca veoma je slično estefskim doživljajima glumca koji uvek nanovo proživljava svaku repliku, svaki monolog, čilavu igru. To podrobno poznavanje sadržine igre dozvoljava gledaocu narodnog feafra da aktivno istupa u pozorištu, da peva u horu sa glumcima ili da učestvuje u igri.” Kao primere prisne veze između pozornice i gledališta, navodi prof. Bogaktirev slučaj slovačkih narodnih drama u kojima seoski mladići počinju preišstavu karikirajući figure iz publike; ili rusku igru „Konj”, u kojoj mladići nagaravljeni čađu, pred kraj pretstave, uleću sa bičem u ruci, i šibajući uz kikol, rasteruju gledaoce kućama.

Druga speciličnost narodnog fealfra koju prof. Bogatirev analizira je improvizacija feksta. Tekst se, kaže on, principijelno improvizira. Njegov kvalifef i kvanfite} zavisi potpuno od sposobnosti i raspoloženja glumaca. Po formi, tekst polseća na obične šale pulujućih lakrdijaša. U drugom slučaju sastoji se fekst iz krafkih rečenica a ponekad i iz pojedinih reči. Jedinstven jekst „Pahomuške” u čilavoj ispitanoj oblasti gde se on izvodi, ne postoji. Ali gotovo u svakom selu postoje za glavne uloge glumci-specijalisti sa svojim fekstom. Ukoliko su uspeli, i fekstovi idu od usta do usla i poslaju opštom svojinom. Ultoliko se ne bi moglo fvrditi da se fekst potpuno improvizira. „Improvizacija (kao u „commedia dell'arte") zavisi od sposobnosti kombiniranja delova dialoga i pesama u okviru scenarija.”

Naročito ističe prof. Bogalirev sledeću osobinu narodnih drama: ako pažljivo pogledamo saslav pojedinih scena u narodnim dramama, videćemo da su one zasnovane na smenjivanju raznih fačaka: posle monologa dolazi dialog, arija, igra ifd. Tako se konstrukcija narodne drame najviše približava reviji sa njenim naizmeničnim ačkama. Treba imati na umu, kaže prof. Bogatirev, da je svaka varianita narodne igre samostalno umehničko delo. Od dve variantfe češke „Dorole” (božićne igre) prva počinje horskim pevanjem u kome se priča sadržina radnje, posle toga dolazi igra fe sadržine. Druga varianta počinje dramskom preistavom Doroline istorije — a na njenom završelku dolazi horska pesma u kojoj se ponavlja sadržina viđene radnje. Kao šfo se vidi, narodni featar ponavlja postupak koji nam je poznat iz slarog pozorišta — i baš zato je on nezamenjivi izvor istraživanja za istoričara.

Sve fo dokazuje, kaže prof. Bogalirev, da je neophodno studirati pozorište a naročilo narodni teatar kao jedinstvenu sfrukluru iz koje se ne može